Zašto smo na devetnaestu godišnjicu od smrti gardista nikada dalje od istine?

Ne može da to da učini ni Evropski sud za ljudska prava u Strazburu koji je, kako je istakao pravni zastupnik porodica gardista Predrag Savić, prihvatio njihov podnesak. Sud može, u najboljem slučaju da konstatuje ono što svi već znaju – da je država Srbija ostavila porodice žrtava na cedilu. Utvrdio je to i Ustavni sud Srbije pre deset godina, pa se cela stvar nije makla sa mesta.

Porodicama poginulih, evidentno, ne može da pomogne čak ni onaj koji u Srbiji može skoro sve. Susreo se Vučić sa porodicama ubijenih još 2016. godine, nakon čega je bila formirana Komisija za ispitivanje okolnosti smrti gardista.

Međutim, jedino opipljivo što je iz toga proistaklo bilo je saslušanje Vuka Jeremića u decembru 2016. godine, koji je u vreme ubistva bio savetnik predsednika Srbije. Razmišljao čovek da se vrati u domaću politiku, pa ga je valjalo, čisto preventivno, dovesti u kontekst sa ubistvom gardista.

Formalno govoreći, istraga smrti gardista se u tužilaštvu nalazi u predistražnoj fazi, čistilištu predmeta koji ne mogu ili ne smeju da se reše. I dok predmet sedi u mraku, oko njega cvetaju teorije – od toga da su ubijeni jer su videli Ratka Mladića, do toga da su svedočili primopredaji ogromne količine narkotika…

Ono što je jedino opipljivo u celom slučaju, to je da vreme nikako nije saveznik istini. Što više godina prođe od zločina, to su šanse da se otkrije istina sve manje. Nakon devetnaest godina, ta šansa je minimalna, gotovo nepostojeća. Svake naredne biće samo manja. Ali, dok god je onih koji postavljaju pitanja, šansa postoji.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.