Zašto Srbija ima jednu od najvećih stopa mrtvorođenih beba u Evropi?

Ti podaci odnose se na 2019, i prema njima u Srbiji na 1,000 porođaja stopa mrtvorođene dece je 4,4.

Veću stopu imaju između ostalih Bugarska (5), Ukrajina (4,5). U Zapadnoj Evropi ova stopa je oko 2,2, a izuzetak predstavlja Francuska, u kojoj ona iznosi 4,3 mrtvorođene dece na 1,000 porođaja.

SZO mrtvorođenost definiše kao bebu stariju od 28 nedelja koja je smrt nastupila pre ili tokom porođaja. Svake godine desi se oko dva miliona ovakvih smrti, odnosno jedna na svakih 16 sekundi, a najveća stopa mrtvorođene dece je u afričkim zemljama.

Poslednjih godina sve je manje mrtvorođene dece. Ipak, ovi brojevi iako manji iz godine u godinu i dalje ostaju veliki u Srbiji.

Dr Georgios Konstantinidis, predsednik Udruženja pedijatara Srbije, kaže da su ovakvi podaci delom i rezultat loše vođene statistike koja nije ujednačena u celoj zemlji, i zbog koje onda poređenje Srbije sa drugima u Evropi ne odražava pravo stanje.

– Kada biste gledali po regionima, Vojvodina, koja po mom mišljenju ima najbolju perinatalnu zaštitu uz Beograd, ima toliku veliku mrtvorođenost da ukupni perinatalni mortalitet prevazilazi republički prosek. To je posledica činjenice da se u Vojvodini kao mrtvorođenost prijavljuje mrtvorođenje nakon 21. nedelje (što je i stav vodećih svetskih strukovnih organizacija), uključujući tu i feticid. U drugim regionima se kao ta vremenska odrednica uzima 28. nedelja  – objašnjava dr Konstantinidis, dodajući da kada se pogleda na primer smrtnost u prvoj nedelji života Novi Sad pokazuje izuzetne rezultate koji su na nivou zemlja sa najboljom zdravstvenom zaštitom.

On navodi da je SZO uzela 28. nedelju imajući u vidu nerazvijenost zdravstvene zaštite u pojedinim delovima sveta.

Sagovornik Danasa objašnjava da se prema našim zvaničnim dokumentima kao živo rođenje prijavljuje svako rođenje nakon 21. nedelje ako novorođenče pokazuje znake života, a kao mrtvo rođenje se prijavljuje ako ne pokazuje znake života ali nakon 28. nedelje.

– Tu nastaje ta diskrepanca. Dakle ne greše ni lekari u Vojvodini ni recimo na jugu Srbije. Pošto je ovaj problem prepoznat nedavno su se okupili svi važni akteri za ovu oblast – od predstavnika lekara do predstavnika države, Batuta, Republičkog zavoda za statistiku i dogovorili smo da se jednobrazno vodi ta statistika, što je izuzetno važan korak – kaže sagovornik Danasa.

On ističe da ako zaista želimo da vidimo pravo stanje stvari treba da vodimo statistiku od 21. nedelje, kako bismo mogli da se uporedimo i sa drugim evropskim zemljama, ali kako bi se uporedili i regioni međusobno, dok bi se podaci koji se odnose na smrtnost nakon 28. nedelje mogli dati međunarodnim organizacijama, koje se oslanjaju na ovaj vremenski okvir.

Dr Konstantinidis dodaje da iza statistike mrtvorođenja u Srbiji sigurno stoje i razlozi koji se tiču kvaliteta perinatalne zdravstvene zaštite, njene neujednačene dostupnosti svima, a moguće i spoljnih faktora, što studije još nisu potvrdile.

– Mi takođe imamo jako veliki broj nekontrolisanih trudnoća. Velikoj stopi mrtvorođenosti ranijih godina doprinosila je i vantelesna oplodnja, što više nije slučaj, pošto su ovi postupci postali mnogo bolji – kaže sagovornik Danasa.

U jednoj od veoma citiranih studija objavljenih u medicinskom časopisu Lanset 2011, navodi se da postoji nekoliko faktora rizika koji mogu doprineti mrtvorođenosti a na koje se može uticati – to su prekomerna težina kod majke, pušenje u trudnoći, neadekvatan rast fetusa koji nije na vreme prepoznat, zbog čega je važno kontinuirano praćenje trudnoće, zatim starije životno doba trudnica. Postojanje dijabetesa i visokog pritiska pre trudnoće, takođe se smatraju faktorima rizika.

U analizi iz 2019. godine koja se tiče Srbije Unicef je naveo između ostalog da „treba posvetiti veću pažnju prenatalnom periodu i dodatno analizirati kvalitet prenatalne i perinatalne nege, koji može uticati na konstantno visoke nivoe mrtvorođene dece.”

Regionalizacija

Upitan u kojoj meri nedovoljna dostupnost zdravstvene zaštite doprinosi mrtvorođenosti, dr Konstantinidis kaže da je Srbiji potrebna regionalizacija zdravstvene zaštite ali u skladu sa realnim potrebama. „To ne podrazumeva da svako manje mesto ima vanbolničko porodilište. Porodilište koje ima manje od 1,000 porođaja nema dovoljnu učestalost patologije da bi ljudi koji rade u njemu imali dovoljno znanja da mogu da zbrinu pacijente. Kada se govori o regionalizaciji ne radi se toliko o samom zbrinjavanju koliko o neophodnosti adekvatnog transporta“, kaže dr Konstantinidis.