Zašto Srbija trpi autoritarni režim

Ognjen Radonjić: U zemlji u kojoj je većina stanovništva slabo obrazovana i siromašna strah zauzima primat. Veliki broj stanovnika živi na egzistencijalnom minimumu i strah od gubitka tog minimuma tera ih da se hvataju za penu. LJudi pristaju na ovakvo stanje jer se plaše da može da bude još gore. Takav strah je izuzetno frustrirajući. Tu frustraciju vlast amortizuje kroz svakojake medijske manipulacije s ciljem zatupljivanja masa – kroz rijaliti programe i rijaliti političke emisije u kojima dominiraju vređanje i vulgarno ponašanje.

Dušan Teodorović: U ovom trenutku oko 200.000 radnika je praktično prodato raznim agencijama za zapošljavanje koje iznajmljuju te ljude raznim firmama – tako da su oni neka vrsta modernih robova. Oni rade na određeno vreme za malu platu i često su primorani da budu mitingaši.

Daju im sendviče, stavljaju ih u autobuse i voze na Vučićeve mitinge. Deo ljudi je u poluropskom je položaju. To su oni što rade na određeno vreme. A građanska klasa je u ovom trenutku između oportunizma i pobune. Kolega Radonjić, ja i svi oni koji kritikuju vlast su, rekao bih, pobunjenici. To je pobuna zdravog razuma. To nije pobuna gladnih stomaka. Poniženi ljudi koji žive u bedi u ovom trenutku se ne bune. Bune se ostaci građanske klase da odbrane ljudsko dostojanstvo.

Radonjić: Veliki broj građana rukovodi se logikom da se ništa ne može promeniti što nas vodi zaključku da smo društvo koje nije spremno da prihvati odgovornost. Znatno je lakše posegnuti za izgovorima i za poricanjem nego se aktivirati i eventualno biti izložen neprijatnim pritiscima.

Prvo i osnovno pitanje koje sebi treba da postavimo je šta smo to mi, svako od nas pojedinačno, učinili svojim činjenjem ili nečinjenjem da danas živimo u društvu koje je u rasulu. Najgori vladaju, dok su najbolji pobegli odavde. Nesumnjivo živimo osvetu loših đaka, ali smo mi ti koji smo dopustili da se oni domognu vlasti. Ukoliko bismo smogli snage da to sebi priznamo, bila bi to dobra osnova za buduće delovanje.

Teodorović: Ovo što ću sada reći, možda se nekima neće svideti, ali ja ću da kažem. Nedavno je dodeljena nagrada za doprinos zdravlju u Srbiji. Tu nagradu su pored ostalih dobili i nekadašnji lekar Zemunskog klana, sadašnji ministar Zlatibor Lončar, i supruga predsednika države – ne znam zbog čega, ona je inače politikolog. Između njih je sedeo dekan Medicinskog fakulteta koji nije u znak protesta ustao i rekao – ja ne želim ovu nagradu i tako obesmislio celu tu farsu. Ne. On pokorno ćuti i prima nagradu.

Radonjić: Imam utisak da su nas prosto okovali beda i strah, a beda i strah izazivaju ono najgore u ljudima. Čoveka velikim delom formiraju okolnosti. Ako živimo u sistemu u kome politička elita šalje poruku da se isplati da budeš udvorica i denuncijant, onda će to neki ljudi i prihvatiti.

Teodorović: Imate jednog neprikosnovenog vođu koji je uspeo da opčini, podmiti, uplaši i na druge načine veže za sebe uglavnom manje obrazovane ljude, nižeg životnog standarda. On ima i svoju gardu. Ako zatreba, ne sumnjam da bi sutra pustio i kriminalce iz srpskih zatvora da brane njegov režim.

U Beogradu je pre neki dan grupa ljudi u civilu, za koje se ne zna ko su – da li su vojska, policija, kriminalci, huligani, navijači – zabranjivala ljudima da prođu ulicom.

Mogli ste na internetu videti scenu kako se žena vraća iz samoposluge, a na nju nasrće 30 muškaraca, ne daju joj da prođe.

Na vlasti su snage koje su gurnule Srbiju u bratoubilački rat i koje se nisu suočile sa ratnim zločinima. U organizaciji koja se zove Srpska napredna stranka svi su povezani privatnim interesima. Tamo su i rođaci, i kumovi, i prijatelji, i poslušnici. NJihov broj je narastao do zastrašujućih razmera.

Radonjić: U Srbiji postoji grupa ljudi koja zbog povlastica, privilegija i sinekura podržava ovaj sistem. U pitanju su goli interesi. S druge strane, jedan broj ljudi veruju sistemu, jer nemaju pristup objektivnim informacijama pošto su mediji gotovo u potpunosti okupirani. Tu je i razvlačenje neistomišljenika kroz medije i izmišljanje afera koje ima za cilj – ne samo prikrivanje stvarnih i velikih afera ove vlasti, već i da se spreči političko osvešćivanje glasača.

I konačno postoje ljudi koji su svesni svih manipulacija vlasti i koji je u suštini ne podržavaju, ali se je plaše zato što su egzistencijalno ugroženi i ucenjeni.

Teodorović: Usudio bih se da kažem da je Univerzitet u Beogradu bio pošteniji kada sam počeo da radim, a to je bilo daleke 1974. Pamtim tadašnju atmosferu. Teže su se dobijala zvanja. Ne daj bože plagijat. Ne idealizujem stvari, ali bilo je bolje. Međutim, opšti raspad jugoslovenskog društva koji je počeo devedesetih godina svakako je zadesio i Beogradski univerzitet. Tu ima veliki broj časnih i poštenih ljudi, sposobnih naučnika.

Ali mnogi od njih ćute. Neki zbog oportunizma, nekima je tako lakše. Ja najviše prozivam Univerzitet u Beogradu kao najodgovorniju instituciju za stanje u srpskom društvu. Jer to je intelektualna i moralna snaga koja bi mogla da iznedri promenu.

Radonjić: Ćutnja akademske zajednice je pokazatelj koliko duboko se vlast penetrirala u srpske univerzitete. Sigurno je da postoji deo akademske zajednice koji je od vlasti dobio lukrativne projekte i ne želi da ih izgubi. Ali postoje i oni koji se plaše. Recimo, pozicija svih onih koji nemaju zvanje redovnog profesora nije definitivna. NJihov izbor zavisi od kolega u višem zvanju među kojima ima i onih koji su bliski vlastima.

Teodorović: Veliki broj ljudi krije se iza mantre – ja samo radim svoj posao. A sutra će, kada padne ovaj režim, tvrditi da su oduvek bili proevropski orijentisani, da nikad nisu bili nacionalisti i šovinisti. Kad se glumci i estradne ličnosti slikaju sa predstavnicima režima, oni kažu da samo rade svoj posao, a u stvari daju podršku režimu.

Radonjić: Ovo su teški trenuci za srpsku demokratiju. Mi nemamo unutrašnje kapacitete za promene, nemamo ni spoljnu pomoć. U takvim trenucima posebno je izražena naša građanska dužnost da govorimo istinu i da joj budemo posvećeni. Bez obzira što smo u manjini, ako se artikulišu naši glasovi, ako se konsolidujemo, postoji nada i da možemo da izgradimo bolje društvo. Vučić će vladati koliko bude hteo samo ukoliko mu se ne suprotstavimo. I ma koliko da nas je malo – mi moramo da se suprotstavimo. Naš najgori neprijatelj u toj borbi je strah.

Teodorović: Ne mislim da će Vučić vladati onoliko koliko bude hteo. Moramo da ga sprečimo u tome. Mi moramo da se borimo zbog našeg detinjstva, zbog naših roditelja, moralnih poruka koje smo dobili dok smo odrastali, zbog našeg ljudskog dostojanstva, zbog budućnosti naše dece i unuka, zbog ove zemlje. Moramo da se borimo protiv najvećeg zla koje je zadesilo Srbiju u 21. veku.