Zašto srednjoškolci ne veruju u vakcinaciju protiv kovida?

Ako se ima na umu da đačku populacija od šestog razreda osnovne (u koji po pravilu idu deca od 11,5 do 12,5 godina) do kraja četvrtog razreda srednje škole (pohađaju ga mladi od 17,5 do 18,5 godina) broji oko 450.000 učenika, jasno je kakvi su stavovi đačkih roditelja o imunizaciji.

Zato i ne čudi zaključak nedavne tribine u Domu učenika srednjih škola „Milutin Milanković“ da srednjoškolci ne veruju u vakcinu protiv kovida 19 i ne žele da se vakcinišu.

Da je otpor učenika posledica onoga što slušaju u neposrednom okruženju i kod kuće, nema dilemu epidemiolog Predrag Kon.

Nakon razgovora sa srednjoškolcima na tribini njegov glavni utisak je da je propuštena prilika za edukaciju mladih koja je, prema njegovom mišljenju, trebalo da se sprovodi u školi.

„Meni je najupečatljivija scena da je većina digla ruke na moje pitanje da li znaju nekog ko se razboleo i imao tešku kliničku sliku, a kada sam ih pitao da li znaju nekog iz okruženja da je imao bilo kakvu komplikacuju posle vakcinacije, niko nije digao ruku“, istakao gradonačelnik Beograda Zoran Radojičić, a preneo RTS.

A kako razgovor o značaju vakcinacije izgleda u učionici?

– Moji đaci i ja pričamo o tome, ali ne na način da im namećem odgovore, već im pružam podršku da postavljaju pitanja. Teorije zavere koje uvek prate ovakve fenomene obavezno imaju nelogičnosti, pre svega jer nisu tačne, pa je lako uočiti nedoslednosti i očigledne propuste. Drugim rečima, podstičem svoje učenike da imaju kritički otklon prema svemu što čuju, pa, na kraju krajeva, i prema onome što čuju od mene. Razvoj kritičkog mišljenja je ključna stvar i opravdana sumnja uvek mora da postoji, ali nije poenta da odbacujemo naučna dostignuća, već da ih bolje upoznamo kako bismo mogli da ih razumemo – kaže za Danas Dejan Bošković, nastavnik biologije u beogradskoj OŠ „Ivo Andrić“.

On smatra da je u novim, refomisanim programima biologije u osnovnoj školi solidan deo posvećen vakcinaciji i da osmaci imaju znanja (i to na nivou ćelije) da mogu da proprate priču o novim tehnologijama izrade vakcina.

A da li škola gubi trku sa stvarnošću koja nas okružuje, možda najbolji odgovor daje upravo primer koji navodi Bošković:

– Zadao sam svojim đacima zadatak da se raspitaju kod roditelja da li znaju koliko puta su oni bili vakcinisani, kojim vakcinama i koje su indikacije i sledeći čas su rekli da njihovi roditelji ne znaju. Tako da smo na praktičnom primeru videli da ljudi zaista ništa ne znaju o vakcinama koje su ranije primali i pitanje je zašto je toliki problem ova nova – kaže Bošković.

Nevenka Majer, savetnica za biologiju u Zavodu za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, navodi za Danas da se o vakcinama govori u sklopu lekcije o imunom sistemu.

U osnovnoj školi se ova tematika se u biologiji izučava u sedmom i osmom razredu, a u gimnaziji u trećem. U medicinskim školama učenici pored biologije imaju stručne predmete koji takođe obrađuju ovu temu.

Komentarišući zaključak sa pomenute tribine da srednjoškolci ne veruju u vakcine Majer kaže:

– Dakle, nije u pitanju znanje nego vera. Znanje je ustuknulo pred poplavom informacija i dezinformacija koje stižu sa svih strana, i od stručnjaka i od takozvanih stručnjaka – komentariše Majer.

Može li se u takvoj situaciji odgovornost prebacivati na školu, taman i da imamo najbolje nastavne programe?

I treba li da se čudimo stavovima đaka ako je tek nešto preko 50 odsto vakcinisanih nastavnika koji rade u osnovnim i srednjim školama?

– Pogrešno je školu posmatrati kao izdvojenu oazu u kojoj se dešava obrazovanje. Ono se dešava svuda. Odgovornost za obrazovanje ima škola, ali i čitavo društvo, baš kao i mediji. Ukoliko društvo i mediji ne promovišu prave vrednosti, teško da će škola uspeti u tome, tim pre što smo svedoci velikog pada autoriteta i škole i nastavnika. Posledica toga je da nastavnički poziv svakako nije u vrhu atraktivnih jer ne pruža nikakav status, ni materijalni, ni bilo kakav drugi. Pri izboru nastavnika zato nema jače selekcije i u struci gde bi trebalo da rade samo najkvalitetniji, dešava se da rade i nekompetentni – kaže Bošković.

On dodaje da je jedan od očiglednih izazova modernog školovanja da se razvije i naučna pismenost kod đaka, koja podrazumeva i razlikovanje naučnih izvora saznanja od onih koji to nisu.

– Iako društvene mreže pružaju mnogo dobrobiti, one svakako nisu mesto gde se možemo informisati o naučnim temama, poput vakcinacije. Ako među nastavnicima imamo otvorene antivaksere, ne možemo očekivati da će oni moći da odgovore modernim zahtevima obrazovanja, kada ni sami nisu naučno pismeni. Naravno, ne predaju svi nastavnici biologiju, ali ni ja nisam nastavnik geografije ili fizike, pa znam da Zemlja nije ravna ploča – ističe Bošković.

Otpori

Sindikati prosvetnih radnika uvek kada se pomenu plate navode podatak kako je obrazovanje jedini sektor u kome je više od 80 odsto zaposlenih sa visokom stručnom spremom. Kako je onda moguće da je u najobrazovanijem delu društva prisutan toliki otpor prema vakcinaciji čude se i sami prosvetni radnici, koji u brojnim nastavničkim grupama na društvenim mrežama već mesecima vode „rat“ za i protiv vakcina. Interesantno, čak i neki koji su se vakcinisali ne odobravaju da se one daju deci.

Prosvetni radnici su u avgustu „na nož“ dočekali dopis Ministarstva prosvete u kome je prenet stav Kriznog štaba da „snažno“ podržava imunizaciju učenika starijih od 12 godina protiv kovida 19. Dan kasnije je usledilo objašnjenje resornog ministra da je namera tog dopisa bila isključivo u cilju informisanja javnosti o značaju vakcinacije, a ne poziv na obaveznu imunizaciju. Zbog naloga Ministarstva da o ovom stavu obaveste roditelje, razrednom starešini u beogradskoj OŠ „Braća Baruh“ stigle su ozbiljne pretnje oca jednog učenika, a prosvetni radnici su se pobunili što se škole koriste kao probni balon da se vide reakcije javnosti. Neslavno je prošla i nedavna najava testiranja učenika na korona virus od koje se odustalo i pre nego što su nadležni pojasnili na koji način bi se sprovodilo.