Zašto Stefan Nemanja umesto krsta drži mač

Većini nije jasno kako je i zašto došlo do te ismene mada je politikolog Slobodan Antonić u svom tekstu „Drugosrbijanske nevolje sa Nemanjom“, na sajtu Nove političke misli, pozdravio ovaj momenat rečima: „Možemo mu samo reći: dobro došao, Nemanja, kakav si, da si, veliki i nakaradan, ‘ruski’ i odveć srpski – naš si. I dobro je da što su ti krst u desnoj ruci zamenili mačem. Trebaće nam.“

Ova zloslutna Antonićeva poruka stoji inače na kraju teksta u kome se listom obračunava sa svima koji su javno kritikovali spomenik.

Struka, međutim, na ovog „novog“ militantnog Stefana Nemanju gleda umorno od ponavljanja činjenica iz elementarne istorije i kao na „jagodu na torti“ budući da je posle pet godina teško prisetiti se svih problema koji su pratili ovo spomeničko rešenje od početka.

Istoričarka umetnosti Aleksandra Davidov skreće pažnju da su reči čuvenog vajara Miodraga Živkovića i jedinog stručnog člana žirija za izbor konkursnog rešenja spomenika Stefanu Nemanji, koje stoje u njegovom pismu neopozive ostavke na tu funkciju, aktuelne i sada.

– „Umesto da se u potpunosti menja nagrađeno rešenje, treba menjati sve: raspisati novi konkurs i izabrati autora sa rešenjem dostojnim ovog velikog izazova umetnosti i naše istorije“, navodi se u pismu iz maja 2018. potpisanom od strane profesora Miodraga Živkovića, člana žirija u ostavci – podsetila je Davidov za Danas, dodajući da njegove reči i sada potcrtavaju beslovesno tumaranje u donošenju odluka kada je o ovom spomeniku reč.

– Pismo neopozive ostavke nedavnog preminulog profesora Živkovića, autora amblematskog spomenika stradalim đacima u Kragujevcu i jedinog zaista stručnog člana žirija za izbor konkursnog rešenja spomenika Stefanu Nemanji, posmatrano iz današnje perspektive, vrlo je rečito. Reči profesora Živkovića potcrtavaju beslovesno tumaranje, koje je karakterisalo donošenje besmislenih odluka, a zatim njihovo jednako besmisleno preinačavanje. Taj je proces dosledno bio lišen minimuma dobre volje da se saslušaju argumenti profesionalaca, istoričara umetnosti, pre svega. Otuda nedvosmisleno sledi da predstavnicima vlasti nije bilo ni najmanje bitno da novcem građana – jer to su naše, a ne njihove pare – kupe zaista vredno, ili makar pristojno skulptoralno delo – konstatuje Davidov.

Ona kaže da pored toga što je spomenik visok 23 metra i što je postavljen na besmislen postament, u ovom trenutku, najsimptomatičnije je to što sada ima mač iako je zadržao prvobitni položaj tela.

– Spomenik Stefanu Nemanji, koji se od letos konstruiše na trgu, nataknut na najbesmisleniji mogući „postament“, visok je, kažu, 23m. Najsimptomatičnije u ovom trenutku je to što, zadržavajući isti položaj tela, umesto predviđenog krsta, Nemanja drži mač. Uzmite u obzir razliku u težini između ta dva, i uticaj težine mača na položaj tela. Visoko uzdignuti mač bi značio da je figura u zamahu i u snažnom pokretu što nije slučaj. Na značenjskom planu, zamena krsta visoko uzdignutim mačem ukazuje na to da je ratnički karakter Stefana Nemanje primaran. Izmenjeni upadljiv detalj – mač umesto krsta – zvuči kao da nam neko kaže: „Laki je malo nervozan, pa zato mlati mačem.“ Ali taj Laki nema veze sa velikim županom Stefanom Nemanjom, tj. Svetim Simeonom Mirotočivim. Više podseća na reči jednog realnog lika: „Niko ne sme da vas bije,“ od kojih nam se svima ledi krv u žilama – smatra Davidov.

Ona podseća da i istorija potkrepljuje koliko je besmisleno da se Stefanu Nemanji „uruči“ mač.
Stefan Nemanja se – što stručnjaci mesecima ponavljaju, a znaju deca u osnovnoj školi – zamonašio uzevši ime Simeon, da bi po smrti (1199) i prenosu njegovih moštiju iz Hilandara u Studenicu, bio proglašen svetiteljem – Svetim Simeonom Mirotočivim.

Nemanja je predao vlast sinu Stefanu, budućem Prvovenčanom, jer je uspeo da ga oženi ćerkom Aleksija III Anđela, koji je postao vizantijski car 1195, što je značilo neopozivi prekid sukoba sa Vizantijom. Tim pre je mač u Nemanjinoj visoko uzdignutoj desnici besmislica u istorijskom, pa tako i u ikonografskom smislu. Jer, kada se prikazuje istorijska ličnost vladara, predstavljuju se rezultati te vladavine, a ne put kojim se do njih došlo – zaključuje Davidov.

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Nenad Makuljević kaže za Danas da je Spomenik Stefanu Nemanji prepun nedoslednosti u svakom smislu – ikonografskom, ali i po datumu izabranom za njegovo otkrivanje – 27. januar.

– Spomenik Stefanu Nemanji prepun je ikonografskih nedoslednosti i karakterišu ga stalne izmene pojedinih detalja, povećanje dimenzija i pomeranje prvobitne tačke na kojoj se postavlja. Postavljanje uzdignutog mača umesto krsta jeste značajna ikonografska transformacija. Podignuti mač označava aktivnu delatnost predstavljenog i to je najčešće trenutak borbe – rata. Na ovom spomeniku podignuti mač je u potpunoj suprotnosti sa simbolikom druge ruke u kojoj se nalazi tekst Hilandarske povelje. Tako da se istovremeno prenosi poruka o borbenom Stefanu Nemanji i smernom vladaru koji ktitoriše svetogorski manastir. To sve u standardizovanom poimanju ikonografije može da proizvede samo konfuziju kod posmatrača. Koliko konfuzije i nedoslednosti krase ovaj spomenik pokazuje i odluka da se on otkrije na dan Sv. Save kao da njegovi naručioci ne znaju da i Stefan Nemanja – Sv. Simeon Mirotočivi ima svoj dan proslavljanja, koji je mesec dana kasnije – u februaru. Očigledno da je sve oko spomenika potpuno podređeno željama i shvatanjima naručioca i njihovom ideolo- škom shvatanju prošlosti i sadašnjosti – zaključuje Nenad Makuljević.

Pisac i vizuelni umetnik Dejan Atanacković kaže za Danas da ga ova, uslovno rečeno, nova situacija sa mačem i spomenikom podseća na onu s maketom Beograda na vodi.

– S jedne strane, mislim da je to što tzv. Nemanja drži mač, a ne krst kako je najpre prikazano, rezultat potpune proizvoljnosti. To me podseća na onu maketu Beograda na vodi, na kojoj su nasumično predstavljene nekakve zgrade i ulice, a posle smo videli da to nije imalo ama baš nikakve veze sa stvarnošću. To govori pre svega o farsičnosti konkursa, tobože dobijete „pobedničko“ rešenje koje pokažete građanima, i to se vrti na svim medijima, i onda se najednom tamo postavlja nešto sasvim drugačije. Jedino je, čini mi se, ono kinder jaje ili žir, kako su ga građani nazvali, ostalo verno prikazanom modelu – konstatuje Atanacković.

S druge strane, kako kaže, „dilema krst ili mač, ako je ikada postojala, omogućava i neke manje-više očigledne, ali zanimljive uvide u želje i fantazije vlastodršca“.

– Na primer, izborom mača namesto krsta ukida se svaki, pa i najbanalniji pokušaj poruke nekakve makar navodne i stereotipne predstave duhovnosti, te se zapravo mnogo iskrenije i konkretnije građanima šalje poruka autokratije, nasilja i rata. Vlastodržac jasno saopštava svoje prioritete. Mada ni krst ne bi bio ništa bolji, niti manje nasilan – nasilje je prisutno već u samom činu podizanja lažnog idola pokradenim novcem, na mestu gde se, između ostalog, proslavlja čin uništavanja beogradske železničke stanice i grada kao takvog – ipak zanimljiv je odabir hladnog oružja – primećuje Atanacković dodajući da ono, uz veličinu spomenika, dovršava neizbežnu seksualnu konotaciju.

– Jasno je da je naručiocima te statue od najveće važnosti bila veličina, da sve to bude nadmeno i moćno, a mač sasvim logično, i mnogo bolje od krsta, dovršava tu neizbežnu seksualnu simboliku o kojoj je nedavno govorio istoričar umetnosti Branko Dimitrijević. Iskompleksirani vlastodržac sasvim je eksplicitno izneo na Savski trg svoju falusnu fantaziju, svoje snove o potenciji, pa i odgovor na panični strah od kastracije – jer naravno da je strah da će tu fantaziju neko pre ili kasnije da otfikari, ogroman. Kao što je poznato, taj vlastodrščev autoerotski egzibicionizam koštao je građane Beograda i Srbije najmanje 10 miliona evra – zaključuje Dejan Atanacković.