Zašto su građani Srbije manje depresivni od drugih naroda?

Na tom reprezentativnom uzorku utvrđeno je da oko šest odsto stanovništva starosti od 18 do 65 godina ima simptome depresije, koji se kreću od umerenih preko umereno jakih do jakih.

Ovo je daleko manje od procenata o kojima se izveštavalo u prethodnom periodu, na osnovu manje pouzdanih istraživanja, koja su govorila da je bezmalo svaki četvrti stanovnik Srbije depresivan. Ipak, više je u odnosu na 2013. godinu, što izgleda da jeste uticaj pandemije.

Koliko smo depresivni?

Kako za Danas objašnjavaju istraživači iz tima Cov2Soul, u leto 2021. godine 4,1 odsto stanovnika imalo je umerene simptome depresije, njih još 1,5 odsto imalo je umereno jake, a jake simptome depresije imalo je 0,3 odsto građana. U odnosu na prethodne podatke koji potiču iz 2013, procenat onih sa umerenim simptomima depresije povećan je za dva odsto, a onih sa umereno jakim za skoro jedan odsto.

– To znači da je oko 90.000 ljudi prešlo iz kategorije onih bez depresivnih simptoma u kategoriju onih sa umerenim depresivnim simptomima u periodu od 2013. do leta 2021. Za ovu kategoriju nije neophodno da se aktiviraju službe mentalnog zdravlja, jer se radi o stvarima koje se vraćaju u normalu spontano, što smo i mi pokazali. Istovremeno, broj osoba sa umereno jakim simptomima od 2013. do 2021. povećan je za nekih 40.000. Ovde govorimo o ljudima kojima bi trebala pomoć ustanova mentalnog zdravlja. Na kraju, kada je reč o jakoj simptomatologiji – procenti su identični – i 2013, i u leto 2021. bilo je 0,3 odsto osoba sa jakim simptomima depresije. Taj broj se konstantno održava. Drugim rečima, to je oko 13.500 stanovnika sa izrazito jakim simptomima depresije u jednom trenutku – što je veliki izazov za službe za zaštitu mentalnog zdravlja, navode istraživači.

Osvrćući se na povećan broj osoba sa umerenim simptomima depresije, članovi tima kažu da to može biti rezultat pandemijskih okolnosti, pošto je  “depresivnosti umerenog intenziteta često reaktivne prirode: pojavljuje se u intereakciji spoljašnjih okolnosti, individualnih predispozicija i trenutne ranjivosti koja kod svakog od nas osciluje tokom života”.

Šta nas je činilo depresivnim?

Tokom istraživanja ispitivani su stresori koji su bili specifični za pandemiju. Dok neki kao što su preležani kovid 19, ili obolevanje člana porodice nisu činili građane Srbije više depresivnim, neki drugi, pre svega lični problemi poput problema sa prijateljem ili problema sa poslom, odnosno finansijama, korelisali su sa depresivnošću. Po rečima istraživača, to se može objasniti činjenicom da je teret lakši kad se deli.

-Ove teškoće, moguće, ljudi ne dele sa drugima, svako ih nosi sam sa sobom, pa postaju veliki psihički teret. Moguće da je u pandemiji taj teret postao još teži. S druge strane, iako su situacije koje smo posmatrali kao specifične za pandemiju (izolacija, oboljevanje od kovida 19) same po sebi teške, one nisu bile u vezi sa depresivnošću. Zašto je to tako? Moguće objašnjenje je da su kovid 19 stresori bili široko rasprostranjeni. U drugoj godini pandemije kada je rađeno ispitivanje doživeli su ih mnogi (preko 50 odsto ispitanika je imalo bar jedno od ovih iskustava). Kolektivna ugroženost je nešto što se deli („svima je tako, šta da radim…“; „kako će drugi, tako ću i ja“) i time slabi, što nije slučaj sa situacijama u kojima je neko ostavljen da se sam nosi sa brigom za egzistenciju, kada je u konfliktu sa bližnjima, strahuje da li će biti odbačen od okoline, gubi nadu. Ta sprečenost da „delimo dobro i zlo“ sa drugima tj. izolacija koja je sigurno bila opravdana da bi zaštitili telo, jeste razlog da su pojedini stresori tokom pandemije dobili na intenzitetu, objašnjavaju iz istraživačkog tima.

Jesmo li manje depresivni od drugih naroda?

Pored toga što su u prethodnom periodu stizala istraživanja iz Srbije o velikom porastu depresivnosti tokom pandemje, slični rezultati dobijani su i iz sveta. Podaci iz studije Cov2Soul govore da su Srbi manje depresivni od pojedinih zapadnoevropskih naroda.

Članovi tima kažu da se ove razlike mogu objasniti i različitim metodologijama na kojima su bila zasnovana istraživanja. Postoji međutim i drugo objašnjenje.

-Ne može se isključiti mogućnost da su nas razni izazovi, treniranje da tolerišemo neizvesnost i  povišena verovatnoća nepredviđenih okolnosti, kroz koje prolazimo decenijama unazad, učinili nešto otpornijima. Druga mogućnost su psihosomatske reakcije. Umesto simptoma depresije ili anksioznosti, deo stanovništva negativna afektivna stanja doživljava kroz nespecifične smetnje u telu, a ta osećanja ne umeju da iskažu, nemaju za njih reči (aleksitimija) – navode iz istraživačkog tima.

Oni međutim dodaju i da podaci iz studije pokazuju da je stopa psihijatrijskih poremećaja oko 15 odsto u Srbiji, što je slično podacima iz drugih evropskih zemalja.

-U Evropi – pre pandemije – prevalencija mentalnih poremećaja je varirala izmedju deset i 19 odsto.  Naša populacija je u očekivanom rangu – za cunami mentalnih poremećaja koji je bučno najavljivan na početku pandemije nismo našli dokaze. Upravo počinju da se publikuju manje dramatični nalazi i u svetu – poslednjih dana iz naučnih časopisa čuju se i mirniji tonovi – kažu istraživači.

Ide nam nabolje

U prilog tim mirnijim tonovima govori još jedan nalaz iz studije Cov2Soul, a to je da kako pandemija odmiče depresivnost opada.

Kada su na manjem uzorku ponovili delove ispitivanja tokom februara 2022, istraživači su videli da se procenat osoba sa umerenim simptomima depresije vratio na nivo pre pandemije – 2,2 odsto, dok je udeo osoba sa umereno jakim simptomima sa 1,5 odsto (leto 2021) pao na 1,3 odsto, što je i dalje nešto više u odnosu na 2013. – kada je u ovoj kategioriji bilo 0,7 odsto stanovnika.

Odgovarajući na kraju na pitanje o ceni pandemije po naše mentalno zdravlje, istraživači navode da neka cena jeste plaćena ali i da se oporavljamo.

-U prvoj godini pandemije, dok o virusu nismo ništa znali i dok nismo imali kontrolu nad pandemijom (vakcinu, protokole lečenja, metode zaštite bez “zaključavanja” stanovništva), cena pandemije je bila viša. U drugoj godini se snižavala. Određena cena se još uvek plaća, ali oporavljamo se – zaključuju iz istraživačkog tima Cov2Soul.

Pregled mentalnog zdravlja nacije

Istraživanje se bavilo i učestalošću psihijatrijskih poremećaja, koji su procenjivani na osnovu kliničkih intervjua za razliku od procenta osoba sa depresivnim simptomima (o čemu je gore bilo reči), što su podaci koji su dobjeni korišćenjem metode samoprocene).

-Utvrđeno je da je sredinom 2021. godine – u drugoj godini pandemije, učestalost depresivnog poremećaja bila je 2.2 odsto. Među ispitanicama ženskog pola depresivni poremećaj je bio četiri puta češći. U isto vreme, poremećaj povezan sa upotrebom alkohola (zloupotreba ili zavisnost) bio je pet puta češći kod muškaraca i bio je najčešći od svih poremećaja u našoj studiji – utvrdjen je kod 7.6 odsto ispitanika. Prosečna starost žena sa depresivnim poremećajem bila je oko 41 godina, a muškaraca sa depresivnim poremećajem oko 35 godina”, objašnjavaju istraživači.

Takođe utvrđeno je da ima nešto više nego što bi se očekivalo opsesivno-kompulzivnog poremećaja.

-Stopa od 1.5 odsto je nešto viša nego što bi se očekivalo (u literaturi studije slične našoj nalaze prevalenciju od 0.9 do jedan odsto), što može da ima veze sa pandemijom – pojaćavanje straha od zaraze, kompulzivno čišćenje, proveravanje, i slično”, navode istraživači.

O projektu

Odgovore na pitanja Danasa davali su članovi tima CoV2Soul prof. dr Goran Knežević, prof. dr Nađa Marić, rukovoditeljka projekta, i dr sc. Ljiljana Lazarević. U timu su još učestvovali prof. dr Ljiljana Mihić, doc. dr Olivera Vuković, prof. dr Milica Pejović Milovančević, prof. dr Zorica Terzić  Šupić, prof. dr Oliver Tošković, asist. dr Jovana Todorović. Projekat Cov2Soul finansirao je Fond za nauku Republike Srbije.

Koliko ljudi ima knjižicu?

Istraživači studije CoV2Soul otkrili su i odgovor na pitanje koje ovih dana zanima javnost Srbije – koliki procenat stanovnika ima knjižicu?. Prema nalazim, 94.1 odsto odraslih stanovnika je imalo knjižicu. “Zašto smo uopšte pitali da li neko ima zdravstveno osiguranje? Razlog je jednostavan –  strah onih koji nemaju osiguranje dok se potencijalno smrtna bolest širi. Da li su oni bez osiguranja bili anksiozniji u trenutku ispitivanja? Prema našim podacima jesu, ali povezanost je bila granično značajna”, objašnjavaju.