Zašto su neki građani privilegovani a neki ne: Neravnopravan pristup zdravstvenoj zaštiti u Srbiji

Takođe, svi građani plaćaju porez a jedan deo tog iznosa takođe odlazi za zdravstvenu zaštitu. Ono što je bolna činjenica jeste da i pored toga što svi imaju iste obaveze prema državi, nemaju svi isti pristup državnoj zdravstvenoj zaštiti u stanju zdravstvene potrebe. Građani na Vračaru, ili Savskom vencu imaju apoteke, privatne i državne ustanove na pet-deset minuta udaljenosti. Na drugoj strani, u pojedinim mestima u Mačvi, stanovnici na raspolaganju imaju lekara jednom u nedelju dana na 15-20 minuta. Zašto su neki građani privilegovani a neki nisu? Kako etički opravdati takvu vrstu poslovanja koje održava nejednaku dostupnost zdravstvene zaštite – kaže za Danas redovna profesorka Medicinskog fakulteta u Beogradu, Milena Šantrić Milićević, koja se od 2007. godine bavi aspektima kadrovanja u zdravstvenom sistemu.

Profesorka Šantrić Milićević je više puta do sada i kroz svoje objavljene radove pokazala kako izgleda neravnopravan pristup zdravstvenoj zaštiti u Srbiji i u kojoj meri lekari i medicinske sestre-tehničari nedostaju u određenim regionima.

U EU projektu AHEAD, na kome je kao domaći partner radio Medijski edukativni centar, ona je zajedno sa kolegom sa Medicinskog fakulteta dr Stefanom Mandićem Rajčevićem identifikovala pet potencijalnih medicinskih pustinja među 25 regiona u Srbiji. Radi se o mestima u kojima stanovništvo nema uvek odgovarajući pristup kvalitetnim medicinskim uslugama i u kojima izražene zdravstvene potrebe ostaju nezadovoljene.

U pitanju su Mačvanski, Šumadijski, Moravički, Srednjebanatski i Podunavski okrug, kojima je zajedničko to da su lekari previše opterećeni (pa primera radi jedan lekar opšte prakse u Mačvi radi sa skoro 3,000 pacijenata dok je u Nišavskom regionu taj proj 1,200). Istovremeno primetan je i nedostatak srednjeg kadra ali i specijalista, koji inače nedostaju u Srbiji.

Prof. Šantrić Milićević objašnjava da Ministarstvo zdravlja godišnje objavljuje listu deficitarnih specijalizacija.

– Na toj listi su nabrojane maltene sve specijalizacije – kaže sagovornica Danasa.

Upitana o najavi da volonterske specijalizacije više neće moći da se biraju, već će biti dodeljivane na osnovu potreba kako bi se nadomestio postojeći manjak, sagovornica Danasa kaže da ne može da komentariše takvu odluku jer nije upoznata sa konkretnim planom.

Ona međutim dodaje da bi bilo lepo kada bi državne ustanove plaćale sve specijalizacije, jer za određeni broj svršenih studenta medicine izdvajanje za specijalizaciju iz svog džepa nije opcija.

– Neko ne može da plati. Neko traži drugi izlaz za svoju profesionalnu budućnost pa odlazi iz zemlje. Mi tako gubimo kadar u koji je prethodno mnogo uloženo – navodi Šantrić Milićević.

Ona ipak napominje da je sistem u kome se grade specijalizacije i subspecijalizacije skup za zemlju kao što je Srbija. Kako objašnjava, mnogo bi bilo svrsishodnije ulagati u obuku, superviziju i unapređenje profesionalne pozicije srednjeg kadra, koji i nedostaje, a i često nema dovoljno znanja i veština nakon završenog školovanja.

– Takođe, dešava se da lekara opšte medicine doživljavamo maltene kao početnika. Pa zašto je studirao šest godina ako prvo mora da volontira više godina a zaposlenje je moguće tek na poslednjoj godini specijalizacije ili ako je specijalista – ističe Danasova sagovornica.

Povodom reformi koje je najavila ministarka Danica Grujičić u pravcu razvoja sistema porodičnih lekara, prof. Šantrić Milićević kaže da reforme jesu neophodne, i da one moraju da se sprovedu što pre kako bi se sačuvao zdravstveni sistem za buduće generacije. Ona dodaje da bi vodilja reformi zdravstvenog sistema mogla da bude da se Srbija prepoznaje kao lider u svom okruženju – „lider koji uspešno postavlja korisnika u središte unapređenja zdravstvenog sistema“.

– S tim u vezi, te reforme u centar treba da stave stvarne potrebe stanovnika i legitimna prava pacijenata, koje zdravstveni sistem, pa i ulaganja u sistem, treba da zadovolje. Pojedine kapitalne investicije jesu opravdane. Ali za sve investicije građani moraju da dobiju odgovor – na koji način će te investicije zadovoljiti trenutne i buduće izražene zdravstvene potrebe građana, i u kom procentu – da li je to 20 odsto, ili 85 odsto, kako je rekla ministarka. Posebno je važno objasniti kako se njima rešava nejednakost građana u pristupu zdravstvenim uslugama, a pravo na jednak pristup zdravstvenoj službi je prvo od devetnaest legitimno podržanih prava pacijenata u Srbiji – dodaje Šantrić Milićević.

Ona kaže da treba izbeći situacije u kojima kapitalne investicije možda i nisu opravdane, već je potrebno razvijanje novih praksi.

– Mi imamo sve starije stanovništvo koje se sve teže samostalno kreće, ili živi samo u domaćinstvu. Tim ljudima je potrebno da zdravstveni radnici dolaze kod njih, a ne da oni odlaze u ustanovu, kada to ne mogu bez tuđe pomoći. Treba razmotriti isplativost razvoja mobilnih praksi (mobilna dijagnostika, mobilna sestrinska nega, mobilni doktor), kao model pružanja zdravstvenih usluga u takvim situacijama i u potencijalnim medicinskim pustinjama. Takođe, postoje ruralna područja koja imaju svoje potrebe i probleme i kojima je potreban drugačiji pristup rada i usluge nego, na primer, u Beogradu. Opet, to nije ništa novo, druge zemlje su već prošle kroz slične reforme organizacije, i postoje uspešni modeli pružanja zdravstvenih usluga na koje možemo da se ugledamo – kaže Šantrić Milićević.

Ona zaključuje da problemi sa kojima se zdravstveni sistem danas suočava nisu nastali juče.

– Kadrovski problemi danas imaju svoj koren u zastarelim, i neinovativnim regulativama, napisanim 15 i više godina unazad, koje se inkrementalno menjaju, i retko idu u susret sadašnjim i budućim potrebama stanovnika Srbije. Promenama koje bismo sada uveli, mi bismo u ovom trenutku pomogli građanima tek u jednom delu, zato je potrebno održati kontinuitet i posvećenost unapređenju zdravlja i zdravstvenog sistema u Srbiji. Promene su neophodne danas inače ćemo i mi zakasniti za budućnost – zaključuje prof. Šantrić Milićević.

Kadrovske potrebe

U ovom trenutku specijalizacije se dodeljuju na dva načina. Pored volonterski postoje specijalizacije koje određuju same ustanove na osnovu svojih potreba. Upitana da li same ustanove imaju dovoljno znanja da adekvatno planiraju svoje buduće kadrovske potrebe, sagovornica Danasa kaže da to nije uvek slučaj. „Ako ne znaju, postoje ljudi koje mogu da konsultuju. Postoje i one ustanove koje znaju dobro da odrede svoje kadrovske prioritete na osnovu potreba pacijenta i stanovništa čije zdravstvene potrebe pokrivaju. Jako je važno da se njima odobre specijalizacije koje traže“, kaže Šantrić Milićević.