Zašto su popularni autoritativni lideri

Iako su ekonomski uslovi bili loši poslednjih meseci SSSR-a, narod je uvideo slobode koje dolaze i, što nije slučaj danas, bio je voljan da se za njih bori. Zapravo, prvih godina demokratske tranzicije koja je usledila većina postkomunističkih glasača nije podlegla iskušenju da izabere ekstremiste koji su obećavali da će okončati teška vremena koja su trpeli. Umesto toga, obično su birali najracionalnije kandidate koje su imali na raspolaganju.

Rusi su, na primer, odbacili Vladimira Žirinovskog, klovnastog nacionalistu u stilu Donalda Trampa i antisemitu, u korist Borisa Jeljcina, koji se hrabro borio protiv tenkova za vreme propalog puča 1991. i koji je priznao da budućnost njegove zemlje zavisi od demokratije i Zapada. U Rumuniji ekstremističkog pesnika Kornelijua Vadima Tudora porazio je na izborima niz korumpiranih praktičara, počevši od Jona Ilijeskua, koji je predvodio pokret za svrgavanje poslednjeg komunističkog lidera zemlje Nikolae Čaušeskua.

Svet je od tada izvrnut naopako. Pošto je život postao lakši, budući da su materijalna očekivanja ljudi uglavnom zadovoljena, glasači sve više favorizuju neoautokrate koji obećavaju da će „štititi“ narod od ove ili one opasnosti. Ovu grupu, naravno, predvodi ruski predsednik Vladimir Putin, ali tu je i mađarski predsednik Viktor Orban i češki predsednik Miloš Zeman. I taj trend prevazilazi nekadašnje komunističke zemlje, te tako, na primer, uključuje turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana.

Francuski filozof Žan-Fransoa Revel smatrao je da je uspon nasilnih diktatura u dvadesetom veku uzrokovalo „totalitarno iskušenje“. Ono čega smo danas svedoci je malo manje zlokobno – nazovimo ga „autoritarnim iskušenjem“. Ali ono predstavlja sve veću opasnost ne samo po demokratiju, već i po globalnu stabilnost. Naposletku, ono što današnje autokrate imaju zajedničko s njihovim totalitarnim prethodnicima jeste prezir prema vladavini prava i na domaćoj i na međunarodnoj sceni.

Jedan razlog za promenu koja vodi ka autoritarizmu jeste to što mnoge zemlje više ne smatraju Sjedinjene Države stubom demokratije i modelom stabilnosti i prosperiteta koji treba slediti. Putinova tvrdnja da je demokratizacija zapravo zavera Amerike da bi „ostvarila unilateralne koristi“ odzvanja u mnogim društvima nakon užasne invazije na Irak i saznanja da je Nacionalna bezbednosna agencija špijunirala građane i lidere širom sveta.

Ali čak i pre ovih događaja, pobednici u Drugom svetskom ratu, a naročito SAD, pokazivali su hvalisavost koja je verovatno mnoge otuđila. Kada se čak saveznici tretiraju s nepoštovanjem – setite se neslavnog obraćanja Džordža Buša „Ej, Bler“, kao da je tadašnji britanski premijer Toni Bler neki čuvar krava – ljudi se prirodno pitaju da li se i njihova zemlja smatra inferiornom.

„Meki“ diktatori u usponu, odnosno autoritarne demokrate, kako ih naziva novinar Bobi Goš, koriste ta osećanja nelagodnosti i otuđenosti da privuku glasove. Njihove pristalice ne žele represiju, već žele stabilnost i nacionalni suverenitet, što su želje koje njihovi lideri delimično ispunjavaju ograničavanjem opozicije.

S obzirom na domet koji imaju današnji masovni mediji i društvene mreže, mora se izvršiti uticaj na samo nekoliko ljudi da bi oni zastrašivanjem naveli ostatak društva da se prilagodi viziji lidera. Stoga, umesto da grade gulage, neoautokrate pokreću krivične postupke. Optuženi su u dijapazonu od političkih protivnika i kritičara u Rusiji, kao što je naftni oligarh Mihail Hodorkovski i advokat koji se bori protiv korupcije Aleksej Navaljni – do nezavisnih novinara u Erdoganovoj Turskoj.

Izgleda da su građani ubeđeni. Najmanje sedamdeset odsto Rusa se slaže s Putinom da je ova vrsta „upravne demokratije“ superiorna u odnosu na haotičnu verziju koja se praktikuje na Zapadu. Gotovo polovina mađarskih građana smatra članstvo u EU, čije liberalne vrednosti Orban ismeva, nepotrebnim. A više od sedamdeset odsto Turaka ima negativan stav prema SAD, koje Erdogan krivi za uspon društvenih medija („najgoru boljku“ s kojom se Turska danas suočava, koja izgleda zasenjuje čak i smrtonosne napade Islamske države u turskim gradovima).

Kada je pao Berlinski zid 1989, ljudi nisu shvatali vezu između kapitalizma i demokratije. Mnogi su želeli da vode zapadni stil života, te da imaju pristup poslovima i robi koja je dostupna u SAD, ali izgleda da nisu priznavali da takav stil života iziskuje ekonomsku i ličnu slobodu, tačnije vrstu slobode koja podupire demokratska društva.

Ako bi zapadne sile u aktuelnom okruženju pokušale da na ovo ukažu narodu Rusije, Mađarske ili Turske, najverovatnije bi izazvale još veći prezir. Bolja opcija bi bila raditi na liderima zemalja. Ako Putini, Erdogani i Orbani širom sveta žele i dalje da ekonomski profitiraju od otvorenog međunarodnog sistema, ne mogu jednostavno da izmišljaju sopstvena pravila.

Moć takvog pristupa može se videti u Rusiji, gde su zapadne sankcije, koje su uvedene nakon Putinove aneksije Krima, glavni faktor koji ograničava upad proruskih pobunjenika u istočnu Ukrajinu. Putinovi napori da Rusija ponovo dobije status „velike sile“ možda mogu da nađu podršku u njegovom narodu; ali će ta podrška verovatno slabiti ako se Rusi suoče sa izgledima da izgube sav komfor koji potiče od relativno otvorene ekonomije koji njegova zemlja uživa više od dvadeset godina.

U vreme kada se za sve više Rusa zabranjuju pasoši za putovanje u inostranstvo, oni koji su pred iskušenjem autoritarizma bi dobro učinili ako bi se prisetili govora Džona Kenedija koji je održao u Berlinu 1963. „Sloboda ima mnogo teškoća, a demokratija nije savršena“, rekao je Kenedi, „ali nismo nikada morali da podignemo zid da bismo držali ljude u njenim okvirima“.

Autorka je dekanka u Novoj školi u Njujorku i viša saradnica na Institutu za svetsku politiku, gde rukovodi Projektom Rusija

Copyright: Project Syndicate, 2015.

www.project-syndicate.org