Zašto su u 2019. poskupele dozvole za ribolov?

… sa zakašnjenjem od mesec dana u odnosu na zakonom određen rok (1. septembar tekuće za narednu godinu) da to učini.

Ovim pravilnikom, cena godišnje dozvole za rekreativni ribolov povećana je na 7.000 dinara, što je hiljadu dinara (16,7%) više u odnosu na prethodnu godinu. Cena dnevne dozvole za rekreativni ribolov ostala je 1.000 dinara kao i u 2018. godini, višednevna dozvola košta 2.000 dinara, a u zaštićenim prirodnim dobrima cene godišnjih dozvola za rekreativni ribolov kreću se od 2.000 dinara, preko 3.000 u parkovima prirode „Radan“ i „Zlatibor“, 5.000 u NP „Đerdap“ i u zaštićenim prirodnim dobrima „Stara Tisa“, „Obedska bara“, „Gornje Podunavlje“ i „Uvac“, 6.000 u Parku prirode „Stara planina“, do čak 10.000 dinara u „Klisuri reke Gradac“. U odnosu na prethodnu godinu, ove cene za zaštićena prirodna dobra ostale su manje-više iste i za dobru većinu njih deluje da su koliko-toliko realno određene u odnosu na nominalni kvantitet ribljeg fonda. O kvalitetu tog fonda bi se moglo raspravljati, posebno sa stanovišta upravljanja njime u zaštićenim prirodnim dobrima, ali to nije tema ovog teksta.

Tema je smisao i razlog povećanja cene godišnje dozvole za rekreativni ribolov na ribolovnim vodama ribarskih područja Srbije u vreme kada nominalno valutni kurs miruje, obim i struktura ribarskih područja su nepromenjeni (pa time i obim poslova njihovih korisnika-upravljača), prosečna plata u Srbiji je manje-više ista u odnosu na prethodnu godinu, a za razliku od nezadrživog privrednog rasta, riblji fond u ribolovnim vodama Republike Srbije prema utiscima većine ribolovaca nije nimalo poboljšan da bi se rekreativnim ribolovcima u 2019. godini smešilo pecaroško „zlatno doba“ vredno tolikog povećanja cene godišnje dozvole. Doduše, moja saznanja prilično su partikularna, pošto nije lako ostvariti uvid u celokupno stanje ribljeg fonda jer su programi upravljanja ribarskim područjima nedostupni u elektronskom obliku na Internetu, nasuprot periodu do početka 2018. godine, kad su svi odreda bili na veb-stranici ministarstva. Razlozi povlačenja ovih programa nemerljive vrednosti nisu poznati, iako se zna da su dobili saglasnost ministarstva i da novi korisnici ribarskih područja rade po njima.

Veliko podizanje cene godišnjih dozvola poklapa se unekoliko sa najavom povećanja primanja u javnom sektoru, ali je toliko da će čak i za medicinske radnike sa povećanjem od 12% biti opterećenje na samom početku godine, a kamoli za npr. pripadnike vojske i policije – o prosvetnim radnicima i radnicima državne uprave da i ne govorimo. I do sada, sudeći po dinamici kupovine godišnjih dozvola za rekreativni ribolov, izdatak kupovine dozvole početkom godine i početkom ribolovne sezone nije bio mali. Od 2001. godine kada je na teritoriji cele Republike Srbije prodato preko 100 hiljada godišnjih dozvola za rekreativni ribolov (tada nazivan „sportski“), broj prodatih dozvola opadao je do kraja te dekade da bi 2011. godine bio nešto ispod 80 hiljada, a danas se nastavkom negativnog trenda bliži broju od 50 hiljada.

I iznos koštanja i broj prodatih godišnjih dozvola od velike su važnosti za očuvanje ribljeg fonda Republike Srbije. S jedne strane, sredstva od prodatih dozvola kao prihod korisnika koji upravljaju ribarskim područjima služe da podmire troškove rada ribočuvarskih službi korisnika i naknade za rad – plate ribočuvara koji bi trebalo da predstavljaju osnovno sredstvo uticaja kojim se riblji fond čuva u skladu sa zakonom. S druge strane, država bi trebalo da bude zainteresovana za prodaju dozvola, jer se od svake prodate godišnje dozvole za rekreativni ribolov 10% u vidu naknade za korišćenje ribarskog područja uplaćuje u budžet Republike Srbije. Ovi ekonomsko-finansijski mehanizmi bi u uređenoj državi trebalo da budu dovoljni da se pitanju broja prodatih dozvola i u okviru njega i cene dozvole pristupi ozbiljno i analitički, kako bi se efekti i po riblji fond i po budžet države bili što bolji.

Nažalost, decenijski pad broja prodatih dozvola za rekreativni ribolov ne samo da nikog ne uzbuđuje, već podizanjem cene stanje pokušava da se popravi kao u crtanom filmu: gašenjem vatre zapaljivom supstancom! U situaciji kad životni standard najblaže rečeno stagnira, riblji fond ga u stopu prati ili zaostaje za njime, a prihod korisnika ribarskih područja (a i budžeta) od prodaje godišnjih dozvola za rekreativni ribolov nezaustavljivo opada. U tim okolnostima, neko je savetovao ministra da poveća cenu dozvole i reši problem opadanja prihoda koji ugrožavaju tekući rad korisnika ribarskih područja na taj način što će povećati cenu dozvole! Neverovatno je da nikom nije palo na pamet nekoliko stvari koje mogu imati uticaj na pad prodaje dozvola: da višegodišnji pad te prodaje pokazuje nezadovoljstvo rekreativnih ribolovaca stanjem ribljeg fonda; njihovu ekonomsku slabost da postojeću cenu godišnje dozvole izdrže; opadanje učinka, a potom i kapaciteta korisnika da radom ribočuvarske službe zaustave pad kvantiteta i kvaliteta ribljeg fonda i da kupovinu godišnje (ili dnevne i višednevne) dozvole za rekreativni ribolov učine neizbežnom obavezom; da se iz budžetskih sredstava pokriju troškovi unapređenja i poboljšanja očigledno pogrešnog – lošeg administrativnog upravljanja delatnošću u kojoj se rekreativni ribolov nalazi; itd. Detaljna analiza efekata i uzroka ovih navedenih pojava tek će se raditi kako bi sve što se ustanovi bilo nedvosmisleno potkrepljeno podacima, ali će dotle sve što dosad nije bilo dobro povećanjem cene godišnje dozvole za rekreativni ribolov postati još gore.

Jedina pozitivna stvar u administrativnom upravljanju rekreativnim ribolovom je što su 2019. godine po prvi put za pet-šest godina obrasci svih vrsta dozvola za rekreativni ribolov odštampani pre početka kalendarske godine i distribuirani korisnicima blagovremeno, što će bar malo uneti red o ovu delatnost. Nažalost, očekivani efekti ove dobre mere biće sigurno umanjeni delovanjem više cene godišnje dozvole donesene bez ikakve analize i opravdanja. Iznenađujuće je koliko su rekreativni ribolovci dobro informisani o novoj ceni. Opet, oni koji iz bilo kog razloga nisu, tek će se iznenaditi u ribolovnim udruženjima i klubovima kad za tu cenu saznaju. Bilo bi korisno kad bi bilo sredstava da se u svaki klub ugrade nadzorne kamere da snimaju prodaju dozvola, sa obaveznim tonskim zapisom. To bi možda bio i jedini način da se nadležni osvedoče u efekte svoje odluke da podignu cene.

Autor je profesor Biološkog fakulteta u Beogradu