Zašto uvozimo reproduktivne ćelije iz inostranstva? Arizanović: Nema donora

„Činjenica je da bi bilo možda jednostavnije da imamo ćelije u banci reproduktivnih ćelija, ali ih nemamo, jer nemamo donore“, naglasila je u emisiji Dan uživo na N1.

Od 10. decembra u Srbiji će biti omogućena vantelesna oplodnja i doniranim reproduktivnim ćelijama uvezenim iz inostranstva. Srbija u ovom trenutku ima sklopljen ugovor sa bankom reproduktivnih ćelija iz Španije, ali će se broj banaka u narednom periodu povećavati.

Direktorka Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje Sanja Radojević Škodrić objasnila je ko će imati pravo da o trošku države obavi taj postupak. Ovo bi bila dobra i pozitivna vest da politika nije umešala svoje prste, pa je tako pokret Dveri zabrinut da li će doći do promene genoma.

„Ispratili smo tu temu u medijima… Mi kao udruženje govorimo i trudimo se da podržimo one koji pokušavaju da se ostvare kao roditelji. Nije važno o kome se radi, trudimo se da razvijamo tabue u vezi sa VTO“, kaže Arizanović.

Ove donacije genetskog materijala jesu nešto novo, kaže, i dodaje:

„Bilo je logično da će se javiti predrasude, strah i pretpostavke koje nisu merodavne, iz našeg ugla. Donacija jeste osetljivija procedura, kada se susretnete da vam je neophodna donacija, javljaju se razna pitanja, i etička i medicinska, i kada u medijima naletite na izjave koje nisu primerene, to zaista otežava situaciju parovima“.

Stigmatizacija otežava proceduru, rekla je Arizanović.

„U proceduri zaista nema mesta senzaciji, to je jedini način nekome da postane roditelj, nema mesta za nagađanje, to nije hir, to nije nalik onome što slušamo da rade holivudske zvezde. Ima mnogo mladih ljudi, mnogo muškaraca koji nemaju svojih spermatozoida, žene koje nemaju svoj genetski materijal, koje su onkološki bolesnici… To je jako kompleksna tema, ne može se generalizovati. Moramo da podržimo ljudi koji se bore za to da dobiju dete i svi tu stigmu“, naglasila je.

Prema njenim rečima, mnogo je problema s kojima se suočavaju parovi u borbi za potomstvo.

„Parovi se povlače iz društvenog života jer su nezadovoljni, ne mogu podneti pritisak da su možda jedini u okruženju koji nemaju decu. Tema jeste osetljiva, i svako ko se u toj situaciji nalazi, treba mu pružiti apsolutnu podršku“, rekla je sagovonica N1.

Ona međutim, pojašnjava, da donacije nisu ništa novo u svetu.

„Ovo je dobra vest, jer donacija nije nešto novo. Parovi iz Srbije su ranije išli na ovu proceduru u inostranstvo, oni koji su imali novca. Sada će i singl žene imati šansu da se ostvare kao majka, ali su i one išle u druge zemlje za to. Sada će se to raditi u Srbiji, procedura će biti lakše dostupna“, izjavila je.

Ono na šta je skrenula posebnu pažnju, a što se zamera u medijima, je strani genetski materijal.

„Činjenica je da bi bilo možda jednostavnije da imamo ćelije u Banci reproduktivnih ćelija, ali ih nemamo, jer nemamo donore… Priča se o cifri od svega 18 muškaraca koji su se javile banci… Problem je što nije bilo kampanje. U nezgodnom momentu je oformljena banka, počela je epidemija koronavirusa, čak su i VTO bile odložene zbog korone, možda je to, možda nismo organizovali stvari u početku“, naglasila je Arizanović.

Ali, dodaje, banku imamo i to je važno.

„Uvoz je sada najbolje rešenje. Treba održati kampanju, ali dok ona ne zaživi u Srbiji, može proći mnogo godina“, kazala je.

Arizanović pojašnjava i to da li se za davanje genetskog materijala dobija neka novčana nadoknada.

„Nigde se donorima ne plaća reproduktivni materijal, plaćaju se troškovi, smeštaj. Ta cifra postoji kao nadoknada, ali plaćanje za ćelije ne postoji. Mi se nadamo se da će u budućnosti donatorstvo zaživeti i kod nas“, ponavlja.

Sve je to, navodi, dobra vest, jer u Srbiji svaki šesti par ima problem sa začećem.

Slučaj Tijane Prizrenac

N1 je pisala o slučaju Tijane Prizrenac. Pune tri godine ona vodi bitku sa državom da joj odobri korišćenje embriona koje je zamrznulasa svojim suprugom koji je 2019. godine iznenada preminuo.

Država joj ne dozvoljava njihovu upotrebnu jer Zakon o biomedicinski potpomognutoj oplodnji ne prepoznaje mogućnost da jedan od partnera tokom procesa umre. Umesto da joj pomognu da postane majka, država joj traži saglasnost pokojnog supruga. Iako se obraćala Ministarstvu zdravlja sa zahtevom da se očigledni apsurd u Zakonu promeni i dopuni, odgovor nije dobila. „Njemu je rečeno da on nikada neće imati potomstvo zbog agresivnih hemioterapija i zračenja. Ispostavilo se da može da ostavi svoj materijal što je ravno čudu, i meni je neko to čudo oduzeo“, rekla je Prizrenac nedavno gostujući u Novom danu na N1.

„To je specifičan slučaj, imali smo jedan raniji, sličan slučaj, gde je partner takođe preminuo. Ovde je najveća barijera – zakon. Da biste uzeli embrione, morate imati saglasnost oba partnera. Ako jedan premine, prosto, ne može se uraditi transfer embriona“, izjavila je Arizanović.

Oni, kao udruženje, dodaje, ne mogu da izađu u susret ovim ženama, jer ne znaju kako da pomognu.

„Ne znamo kako da pomognemo osim da se promeni zakon. Slovo na papiru uređuje sve u proceduri VTO, svaki korak mora da se ispuni. I taj potpis, saglasnost, je barijera, i ne može se dalje… Nadamo se da će žene izaći kao pobednici, preostaje da oni u državnim institucijama mogu da utiču na te stvari“, kaže.

A ko su te državne institucije?

„Moralo bi Ministarstvo zdravlja i Uprava za biomedicinu. Ove žene nemaju mnogo vremena, jer moraju ebrioni da se unište posle pet godina. Ono što koči je ta saglasnost koju one ne mogu dobiti. Overa kod notara nije dovoljno validan dokument“, zaključila je Arizanović.