Zašto više ne viđamo svice?

Jedna od studija opisuje kako je „biblijska pošast“ skakavaca 2019. bila izazvana jarkim gradskim svetlima Las Vegasa. Drugi sugerišu da bi noćno osvetljenje koje je napravio čovek moglo da utiče na ljubavne živote svitaca, a možda čak i da ometa njihovu sposobnost da se pare i prežive kao vrsta.

„Čak i posle svih ovih godina, kada prvi put svake godine vidim svice, uvek sam toliko oduševljena time. Prizor izgleda tako magično“, kaže Avalon Ovens, entomolog sa Univerziteta Tafts.

Ovens je proučavala svetlucanje svitaca skoro deceniju – od letnjih noći  u Severnoj Americi do suptropskog ostrva Tajvan, gde se svici mogu videti tokom cele godine i veruje se u njihovu povezanost sa duhovima predaka.

Postoji mnogo vrsta, ali svi svici pripadaju porodici buba Lampyridae, koje hemijski proizvode sićušne bljeskove svetlosti u organima na njihovim abdomenima.

Noćni insekti obavljaju različite aktivnosti kao što su traženje hrane, reagovanje na predatore ili navigaciju pomoću zvezda i meseca.

Za insekte iz ove porodice za reprodukciju je potrebno slabo osvetljenje.

Mesec jun se smatra najboljim vremenom za uočavanje ovih bioluminiscentnih stvorenja, jer je to važna sezona razmnožavanja.

Šta se dešava kada se svitci takmiče sa veštačkim svetlom?

Svici koriste svoju bioluminiscenciju, hemijsku reakciju koja proizvodi svetlost, za komunikaciju u procesu parenja.

Odrasle jedinke jednog ili oba pola (u zavisnosti od vrste) emituju specifične svetlosne signale koje potom prima drugi pol.

Tokom sezone parenja, svici svetlucaju kasno tokom dana, ubrzo nakon zalaska sunca, kada je nivo svetlosti nizak.

Visok nivo veštačkog svetla može inhibirati ovu signalnu aktivnost.

Prethodna istraživanja su pokazala da su muški svici inhibirani belom svetlošću.

Međutim, studija Ovensove i njenih kolega objavljena u časopisu Insect Conservation and Diversity razmatra uticaj svetlosti i na muške i na ženske svice i njihovu osetljivost na različite boje svetlosti.

Rezultati nisu dobri.

Istraživači su izložili parove običnog severnoameričkog svica Photinus obscurellus pet različitih boja svetlosti.

Otkrili su da sve boje veštačkog svetla „značajno potiskuju“ bljeskove koji se koriste za udvaranje, a da je jarko ćilibarno svetlo bilo najgore.

To otkriće je najviše zateklo ekologe koji su predložili ćilibarsku uličnu rasvetu za ulice i parkove, jer se smatra da ima manji uticaj na divlje životinje od bilo koje druge vrste svetla.

„Ne postoji boja svetlosti koja je savršena. Umesto toga, trebalo bi da se fokusiramo na smanjenje vremena u kome su svetla uključena i koliko su jaka“, rekla je Ovens.

Ona sugeriše da spoljna svetla treba da budu opremljena senzorima pokreta koji ne mogu da pokrenu svici, ili tajmerima da ih isključe kada nema ljudi u blizini.

Ljudi koji se usude da potraže svice mogli bi da koriste prigušenu crvenu baterijsku lampu – boju za koju je utvrđeno da ima najmanji uticaj – i da je isključe kada ih pronađu, rekla je ona.

Energetski efikasna LED svetla mogu da pogoršaju stvari.

„Nažalost, kratka talasna dužina LED svetla je zapravo privlačnija za insekte. To ne znači da treba ili ne treba da koristimo LED diode, ali je važno znati kompromise i efekte na naš prirodni svet“, objašnjava Elske Tilens, ekološki aktivista i boraz za zaštitu insekata na Univerzitetu Oklahoma.

U prisustvu veštačkog svetla, svici su prinuđeni da troše više energije u pokušaju da pojačaju svoje prirodno osvetljenje da bi potencijalni partneri primetili njihove signale, iako se efekti razlikuju među vrstama koje su prijemčive za različite talasne dužine.

Prema studiji iz 2018. godine svici Aquatica ficta, koji se obično nalaze na Tajvanu i delovima Kine, intervali između svetlosnih signala postaju mnogo veći, jer svitci pokušavaju da jače svetle kako bi se takmičili sa veštačkim svetlom.

Ovo smanjuje njihove šanse da pronađu partnera i negativno utiče na stopu reprodukcije.

Veoma su osetljivi na znakove ambijentalnog svetla, jer su njihove aktivnosti udvaranja ograničene na određeno doba dana.

Noćni insekti su generalno prilagođeni režimima prirodne svetlosti, tako da su izuzetno osetljivi na veštačko svetlo koje ih može dezorijentisati, privući, odbiti ili zaslepiti.

Koliko je situacija alarmantna?

Iako su dostupni delimični podaci o populacijama noćnih i bioluminiscentnih insekata, istraživači širom sveta su primetili opadanje prisustva insekata kao što su svitci.

„Svetlosno zagađenje“, dakle, postaje pitanje ekološke brige.

Svici se nalaze u umerenim i tropskim regionima u močvarama i u blizini šumovitih područja.

Odrasle jedinke svitaca su kratkog veka, sa životnim vekom od nedelje do nekoliko meseci.

Iako se smatra da pesticidi imaju centralnu ulogu u smanjenju populacije svitaca, svetlosno zagađenje je glavni uzrok, što dokazuje posebna studija o vrsti Photinus sp1, koja je sprovedena u Brazilu.

Istraživači u ovoj studiji otkrili su da pojavljivanje svitaca (kad se posmatraju njihovi obrasci svetlenja) zavisi od blizine svetlosti.

Proučavali su tri transekta različitih područja, na 60, 150 i 280 metara od glavnog veštačkog izvora svetlosti: četiri reflektora sa po tri posebne sijalice. Primetili su značajnu razliku u broju svitaca.

Bliže izvoru svetlosti bilo je manje jedinki ove vrste.

Ovi nalazi iz brazilske studije su značajni, jer dokazuju direktnu korelaciju između broja aktivnih svitaca i udaljenosti od veštačkog svetla.

Sa smanjenjem tamnih područja u svetu, svici se suočavaju sa sve većim gubitkom staništa, što svetlosno zagađenje čini značajnom pretnjom njihovoj populaciji.

Kako se populacija svitaca smanjuje, one bi mogle biti ugrožene, s nekoliko vrsta na ivici izumiranja – ako već i nisu izumrle.

Studije i napori za praćenje su oskudni.

Jedan od glavnih razloga za nedostatak istraživanja je taj što je foto-zagađenje ili svetlosno zagađenje teško izmeriti.

Precizne načine na koje utiče na različite populacije, posebno noćne i bioluminiscentne vrste, takođe je teško proučiti.

Potrebno je više istraživanja da bi se dokumentovale vrste i promene njihovog ponašanja u odnosu na veštačko svetlo.

Koja je uloga svitaca u ekosistemu?

Luminiscentni geni svitaca imaju nekoliko primena u medicini, testiranju bezbednosti hrane i forenzici.

Još važnije, međutim, ekosistem se sastoji od međusobno povezanih delova. Svaka karika u lancu zavisi od druge, a gubitak svake vrste oslabljuje ostale karike.

Biljke i životinje sprovode različite procese koji direktno ili indirektno utiču na druge vrste.

Larve svitaca hrane se puževima, grinjama i kišnim glistama, držeći ove populacije pod kontrolom.

Višak pomenutih beskičmenjaka oštećuje rast vegetacije, što utiče na divlje životinje koje se hrane tom vegetacijom.

Efekat snežne grudve u ovom slučaju bio bi šteta po životnu sredinu.

Svici, dakle, kao i druge vrste, održavaju delikatnu ravnotežu u ekosistemu.