Zašto volim Danas

Danas ne ćuti o zločinima države Srbije, niti upire prstom u drugog kao uzrok u potrazi za opravdanjem. Za Danas je to blam. Danasova lopta uvek je u sopstvenom dvorištu. Upire prstom u odgovorne među nama, ali žali i njih. Oni se pritom žale na Danas. Danas je za njih izdajica i strani plaćenik. Zato ja volim Danas.

U Danasu se ne postavlja kontrapitanje na pitanje – kako se osećate kao građanin države koja je u vaše ime počinila najgnusnije zločine nad pripadnicima drugih naroda? Jer to u Danasu najpre nije pristojno, a potom je i određeno kao krajnje besmisleno, jer se „naš“ zločinac, ratni huškač i onaj koji je odgovoran, već presvukao i ponovo zauzeo vlast. U Danasu nema takvih budala. Danas ne prašta, ne zaboravlja, počeo je da pamti i pre nego što je nastao. „Crna ruka“ Srbije koja poništava, obesmišljava, ismeva, osiromašuje, Danasu je glavna tema.

Danas je lepo vaspitan i dobro informisan, dostojanstven i obrazovan. On ne sramoti svoje novinare, ili preciznije rečeno – nikada to ne čini namerno.

Danas je sigurna kuća za žrtve ratno-zločinačke politike, kao i žrtve produžene ruke takve politike nastale nakon petog oktobra 2000. godine. Dosledno je na strani žrtava najveće pljačke građana u modernijoj istoriji Evrope nastale tokom devedesetih godina, ali i one koja je usledila nakon takozvanih demokratskih promena. Danas je nastao na idejama i vrednostima evropskih integracija, naspram onih koje se temelje na izolaciji i priželjkivanju čvrste ruke egzotičnih politika ukidanja osnovnih sloboda i prava građana. U Danasu nema homofobije, Danas je uvek na strani ugroženih. Diskriminisane, marginalizovane i ostale medijski „nezanimljive“ kategorije, Danas će prihvatiti i sa njima se identifikovati.

Zato ja volim Danas.

Volim Danas kada se spomene Vojislav Koštunica kako pije viski zbog zadovoljstva činjenicom da je Zoran Đinđić mrtav. Jer, politička pozadina atentata na premijera u Danasu nije zabranjena i „demode“, uprkos činjenici da je prošlo 13 godina od atentata. Volim Danas kada se govori o odgovornosti za poklanjanje Naftne industrije Srbije Rusiji, jer je nama u Danasu mirnija savest, s obzirom na to da smo napisali hiljade stranica o toj temi i zloupotrebama. Volim Danas, recimo, i kada mesec dana na naslovnoj strani objavljuje fantomsko rušenje u Savamali, ili kada objavi priču o maltretiranju radnika u Juri. U Danasu ponosno stoje stotine, hiljade pitanja na koja su odgovorna lica iz javnog života ostala nema i posramljena, i vratila ih kući, u Danas, u nadi da ih niko neće videti.

Savest je uglavnom mirna u Danasu. Jer: Aleksandar Vučić ne voli Danas, Ivica Dačić ne voli Danas, Tomislav Nikolić ne voli Danas, Vojislav Šešelj ne voli Danas… Ili, pak, Boris Tadić ne voli Danas. Čedomir Jovanović ne voli Danas. Bojan Pajtić ne voli Danas…

Poklopilo se nekako sa tim da u Danasu većina novinara zaista veruje da radi u javnom interesu. NJihovi tekstovi stoga, ocenjuje se, nisu atraktivni, beskrajno su dosadni i komplikovani. Danasu se moćnici iz drugih prodržavnih, nacionalističkih i tabloidnih medija, koji šire mržnju prema susedima, objavljuju laži i uništavaju živote sopstvenih građana, podsmevaju tragedijama, direktno rade u interesu političara i tajkuna, živeći od njihovog prljavog novca stečenog pljačkom građana – smeju zbog niskog tiraža, izostanka proste zabave, niskih plata, navodne umišljenosti i uobraženosti.

Zato ja volim Danas.

Legenda kaže da je Danas omiljeno štivo u stranim ambasadama. Čitaju ga pažljivo strane diplomate kako bi preneli centrima moći u kom smeru ide Srbija. NJihovom, ili u pravcu interesa geostrateških neprijatelja. Danas, tako izolovan i neuporediv, izveštava na više nivoa, a jedan je, svakako, i o samom sebi.

Danas je list koji nema jednog vlasnika, već nekoliko, i nijedan od njih nije tajkun. Niko se u Danasu i na Danasu nije obogatio. Ničega modernog i skupog u Danasu nema. Nema ni ničega novog. U Danasu LJilja oduvek plače dok piše, jer ne može da podnese stvarnost i sudbinu „malog čoveka“ kojoj svedoči i prenosi javnosti, Aca smireno i bez ikakvog straha objašnjava najmoćnijem tajkunu šta je to javni interes, koji ga zove u pokušaju da spreči objavljivanje teksta, Lidija „gazi“ preko sujeta frustriranih političara, obogaćenih na otimanju javnog novca, Bojan uredno tuži državu i vladu, Jelena se trese pred porodicama ubijenih državnom politikom, urednica Spasa bodri novinare – piši, piši, sve napiši! Glodur Draža se grohotom smeje na svaki poziv i pritisak spolja, urednik Zdravko zagledan u više ciljeve brine o tome kako da ostanemo „čisti“…

Vidite, možda sve to samo meni tako izgleda dok volim Danas.

Tekst je objavljen u štampanom izdanju 9. juna u specijalnom dodatku povodom 19 godina lista Danas