Zašto volim grad

Nemaju da jedu, kupe odeću, nemaju porodicu… Eto, to je moja prva fascinacija gradom. U prirodi nema prosjaka, zbog toga brinem o nekoliko za koje mi se čine da nisu profi, već autentični beskućnici i prilično u godinama. Priča se da prosjaci imaju svoj lobi, korporaciju i da veoma lepo žive, kao bogataši u Bunjuelovim filmovima. Možda je to i tačno.

Grad volim jer mi se čini da imam dovoljno prijatelja. Znam onu poznatu izreku Stanka Lasića… Prijatelja, da… imao sam jednog prijatelja. Ali ja još živim u iluziji da prijateljstvo može da krasi ljude i da su zaista ljudi jedni drugima naklonjeni. Kada bih živeo u gradu najviše bih radio na tome da gradim prijateljstva.

U gradu je umetnost potentna. Obilazim galerije, pozorišne kuće, bioskope… Gradovi odišu kulturnim mogućnostima. Manifestacija čak ima mnogo, ali ti se često čini da se ništa ne dešava. Da smo provincija i da samo kopiramo i recikliramo umetničke pojave. Malo je onih umetničkih događanja koja nisu iz domena zabave, nego dolaze iz probuđenosti i misli autora, oni koji razgrađuju postojeća stanja i licemerno ponašanje. Majakovski je kazivao da umetnost nije ravno ogledalo, već ono koje uznemirava. Mnogo toga se, znači, dešava, ali malo je utisaka. Ili je, pak, čovek postao samo pasivni učesnik lepih pakovanja. Zato se stiče utisak da još više nedostaje mladalačke iritacije. Nekad, ne baš tako davno, mladi su se borili protiv kapitala, sada dižu revoluciju za kapital! U gradu me obično izujedaju komarci. Legnem u park da se malo odmorim na klupi ili odspavam u svežini, kad insekti prorade. Onda odem kod prijateljice na večeru, i to može biti prijatno, a usput čitam grafite. Duhoviti su, odražavaju duh mladih i slabosti nacije. Ponekad u njima vidim mala remek dela dosetljivosti. Grafit je skraćeni vic. Ni reč ne sme da se doda ili oduzme. Grafiti su aforistički i kritički iskazi epohe.

U gradu volim da popijem pivo u pivnici. Točeno. Zatim da svratim do redakcije „Danasa“ i Radio-Beograda. Skočim i do „Jazzajoge“ – elitnog restorana sa zdravom hranom. Popijem ceđeni sok, pojedem tortilju ili lazanje, a onda se osladim plazma tortom. Tu sedim u bašti i posmatram reku ljudi koji hodaju po asfaltu. Pogled mi je na njihovoj lepoti, žene posebno mame, makar i na kratko. U prolazu… pogled je gotovo nemoguće zaustaviti.

Grad je tačka komunikacije i solidarnosti. U njemu ima svega i sve ti je nadohvat ruke. Čovek se ponekad ulenji da stvara, jer mu se čini da je lakše da ceo dan radi, a uveče troši svoj novac i vreme sa kupljenim artiklima. I zato, kad me niko ne uvredi u gradu, ja mu čestitam i zahvalim se.

Grad volim i zato što se posle dva dana silno uželim svoje divljine.