Zašto VSS nema primedbi na nacrt Akcionog plana za Poglavlje 23?

Taj mali virus, povodom koga još uvek traje diskusija naučnika da li je nastao na prirodan ili veštački način, još više je ogolio, učinio vidljivim i transparentnim problematiku u mnogim oblastima i institucijama. Čini se najviše u onima koje su krhke, bez dovoljno podrške, nedovoljno izgrađene.

I tako, dok sam koristeći dane starog godišnjeg odmora, pripremao članak na temu: „Zašto ustavne institucije ne koriste ili opstruišu deo svojih nadležnosti?“, događaji u instituciji u kojoj obavljam funkciju izbornog člana iz reda sudija – Visoki savet sudstva (VSS), samo u periodu posle ukidanja vanrednog stanja, dali su mi više materijala za potvrdu gore iznetih hipoteza, nego sva građa koju sam prikupio za pisanje članka. Kako i zašto?

Kako je doneto mišljenje VSS-a o najvažnijem strateškom i operativnom dokumentu za budućnost srpskog pravosuđa?

Za sednicu koja je bila zakazana za 16. 6. 2020. godine, VSS je prema tački 2. dnevnog reda trebalo da donese mišljenje na tekst nacrta Akcionog plana za pregovaračko Poglavlje 23: pravosuđe i osnovna prava. Iako koristim stari godišnji odmor – zbog važnosti teme, prijavio sam da ću prisustvovati sednici. 15. 6. pred kraj radnog dana sam dobio poruku od Administrativne kancelarije VSS-a (AK) da se sednica odlaže „jer jedna zaposlena ima koronu.“

Na dan kada je sednica trebala da bude održana, u prepodnevnim satima obavešten sam da je organizovano testiranje članova VSS-a i zaposlenih na antitela korona virusa. Istog dana, oko 14:30 h sam na službeni mobilni telefon primio poruku: „Imamo telefonsku sednicu u vezi Akcionog plana za Poglavlje 23. Da li ste saglasni? Dokument treba da ide na sednicu Vlade.“

Odmah sam odgovorio porukom: „Apsolutno nisam saglasan da se revidirani Akcioni plan za Poglavlje 23, tako važan – najfundamentalniji strateški dokument za status i razvoj pravosuđa u Srbiji, koji je ujedno i Akcioni plan za Strategiju razvoja pravosuđa u Srbiji 2019-24. koja nije usvojena u Narodnoj skupštini – i da nema brojne slabosti, činjeničke greške i subjektivna tumačenja – usvoji na ovaj način. To bi predstavljalo novo odricanje od naših zvaničnih stavova i ocena, uloge koja nam je poverena Ustavom i zakonima i o čemu smo se izjasnili povodom Nacrta amandmana Ministarstva pravde o izmenama Ustava u oblasti pravosuđa. Zbog toga insistiram da se sa ovom mojom diskusijom upoznaju svi članovi VSS-a i da se unesu u zapisnik sa telefonske sednice.“

U toku istog dana mi je od strane sekretara AK VSS stigao odgovor: „Poruku sam prosledila predsedniku i članovima. Doneta je odluka da nema primedbi.“

Odgovor na pitanje kako i zašto smo došli u situaciju da Visoki savet sudstva, prema Ustavu i zakonima nezavisan i samostalan organ koji garantuje i obezbeđuje nezavisnost i samostalnost sudova i sudija, odlučuje na napred iznet način i bez ikakvog sadržaja – bilo kakvih ocena, primedbi ili sugestija, možda pohvala (!?), o najvažnijem strateškom i operativnom dokumentu kakav je novi (revidirani) Akcioni plan za Poglavlje 23: pravosuđe i opšta prava, i nije i jeste jednostavan.

Šta predstavlja i kako je ocenjen nacrt Akcionog plana za Poglavlje 23: pravosuđe i osnovna prava?

Akcioni plan za Poglavlje 23, usvojila je Vlada Republike Srbije 27. aprila 2016. godine, sa ciljem da Republika Srbija svoje pravne akte i njihovu implementaciju u oblasti pravosuđa, borbe protiv korupcije i zaštiti osnovnih prava uskladi sa pravnom tekovinom EU. 1 U nacrtu novog dokumenta stoji da je „neophodna“ revizija i da su „Ministarstvo pravde i Pregovaračka grupa za Poglavlje 23 revidirali akcioni plan tako da se planirane aktivnosti mogu podeliti u nekoliko grupa: – normativno regulisanje i usaglašavanje (izmene Ustava, izmene zakonodavnog i podzakonskog okvira, usvajanje strateških dokumenata – drugih strategija i akcionih planova, smernica, uputstava) na različitim nivoima i od različitih organa; – jačanje institucionalnih i administrativnih kapaciteta svih institucija i – unapređenje veština i kompetencija kroz primenu odgovarajućih programa obuke.“

Međutim, nigde se ne navode konkretni razlozi i odgovornost zbog čega značajan deo planiranih promena u periodu važnosti prethodnog Akcionog plana nisu sprovedene u rokovima i šta će se bitno menjati u budućoj organizaciji, načinu rada i u personalnom sastavu timova. Takođe, nema konkretnih naznaka kako su utvrđeni i da li je postignuta puna saglasnost sa pojedinim oblastima u pogledu prioriteta i rokova za izvedbu određenih kompleksnih aktivnosti, i posebno operativni planovi, realizacija i praćenje ostvarenja zacrtanog. Većina predloga i sugestija VSS-a iz ranije faze učešća u pripremi ovog dokumenta nije uvažena, a da za to nisu data bilo kakva objašnjenja ili obrazloženja.

U delu 1. Pravosuđe – trenutni presek stanja, izlaže se institucionalni okvir i dokumenta. Pri tome se ne pominje nijedan dokument Visokog saveta sudstva, Vrhovnog kasacionog suda ili Državnog veća tužilaca, koji su doneti povodom diskusije o Nacrtu amandmana Ministarstva pravde na Ustav 2018. godine, pre i posle objavljivanja Mišljenja Venecijanske komisije. Pominje se dokument Strategija razvoja pravosuđa za period 2019-2024. i da je „blagovremeno“ (januara 2019.?) počeo rad na njegovoj izradi i isti koristi, te pravi uporedni pregled aktivnosti sa Nacrtom novopredloženog Akcionog plana za Poglavlje 23, kao da je Strategija usvojena, a zna se da Narodna skupština nije usvojila ovaj dokument. Potpuno odricanje od suverenosti vlastitog prava na kreiranje razvoja pravosuđa je predlog da Akcioni plan za Poglavlje 23 bude ujedno i Akcioni plan za navedenu Strategiju. Uz opasku, možda bi i mogao biti u slučaju da je zaista usaglašen sa svim relevantnim i nadležnim akterima.

Posebna je tema interpretacija Ministarstva pravde o dosadašnjim rezultatima u pogledu ostvarenih rezultata i planova, kada je u pitanju nezavisnost pravosuđa. Ne navodi se da najviši funkcioneri, kao i jedan broj poslanika, nastavljaju da javno komentarišu istrage ili sudske postupke koji su u toku i pokušavaju diskreditaciju pojedinih sudija i tužilaca. Ističe se da je izuzetno malo predsednika sudova koji su vršioci funkcije, a u stvarnosti ih je mnogo zahvaljujući spornim odlukama Odbora za pravosuđe Narodne skupštine.

Generalno, komentari struke, nevladinog sektora i najviših pravosudnih tela koji se tiču izmena Ustava u oblasti pravosuđa, a i drugih tema, u većini ili u bitnom nisu prihvaćeni od strane Ministarstva pravde. Svi su, na ovaj ili onaj način, imali primedbe na poslednju verziju Nacrta amandmana, i smatraju da, ukoliko ona posluži kao osnovni dokument za izmenu Ustava, kada se ovaj proces nađe pred skupštinskim odborom, treba otvoriti debatu, u koju bi bili uključeni i stručnjaci, kako bi se ponudila najbolja rešenja. Takođe, nacrt Akcionog plana izostavlja i predlog struke da bi konačnu verziju ustavnih amandmana trebalo poslati Venecijanskoj komisiji na konačnu ocenu.

Naveli smo, ukratko, samo osnovne argumente za predlog da Vladi, kojoj uskoro ističe mandat, neposredno pred izbore, ne treba uputiti na usvajanje novi Akcioni plan za pregovaračko Poglavlje 23 za oblasti pravosuđa i borbe protiv korupcije, kao što je zvanično Ministarstvu pravde i predložio Nacionalni konvent za poglavlje 23 (okuplja najrelevantnije organizacije iz oblasti), s tim da se pojedini delovi nacrta iznova razmotre. Mnogo bi bilo bolje da ovaj strateški dokument, uz maksimalno uvažavanje svih predloga nadležnih iz pojedinih oblasti i nevladinog sektora, razmotri i usvoji nova Vlada, kao što je pomenuti Konvent i predložio.

Beleška sa sednice VSS-a od 25. maja

Na prvoj sednici VSS-a posle ukidanja vanrednog stanja (25.5.) kojoj sam prisustvovao, predložio sam da se pripremi i razmotri analiza na temu: „Rad sudova u vreme i posle vanrednog stanja“ i tražio da se o tome VSS izjasni. Moj predlog je odbijen, uz komentar – da li želim da se izjašnjavamo i o tome da li su bila zakonita skajp suđenja i pitanje: čiji sam ja to eksponent? Odgovorio sam da nije problem da raspravljamo i o skajp-suđenjima jer sam o tome pisao za sajt Otvorena vrata pravosuđa, ali da je to nadležnost sudova i Ustavnog suda, da sam izabran od sudija i da sam jedino eksponent sudova i sudija, a ako se misli na nešto drugo da je to za mene uvredljivo. Postavio sam i pitanje predsedavajućem, a čiji je on u tom slučaju eksponet? Dobio sam neočekivan odgovor: Države!

Nisam nikad posumnjao da sam bio u pravu sa svojim predlogom, ali sam se dugo nakon ove sednice u sebi pitao na šta je moj sagovornik pod tim „Države“, mislio ili podrazumevao? Ustavnu ili faktičku državu tj. izvršno-političku i zakonodavnu vlast, trenutno u rukama vladajuće stranačke koalicije koja ima apsolutnu većinu u svim organima ili na sudsku vlast (državu?) u ustavnom sistemu vladavine prava i podele vlasti u kojoj je sudstvo ravnopravno i nezavisno u okviru svojih nadležnosti sa drugim granama vlasti – izvršnom i zakonodavnom?

Nisam insistirao da se i ovaj deo diskusije unese u zvanični zapisnik koji smo usvojili na narednoj sednici (2.6.), jer se diskusije sa sednica koji se obavezno audio snimaju ponekad skraćeno unose u zapisnik, iako naknadno shvatam da sam pogrešio. S druge strane, benefit je bio u tome što je na toj sednici došlo do određenog pomaka jer se razgovaralo – makar neformalno – o predlozima koje je uputilo Društvo sudija Srbije: korišćenje preostalog dela godišnjeg odmora iz 2019. i da li će se i kako vrednovati rad sudija za 2020. godinu.

Umesto zaključka

Zaključke iz opisanih situacija će izvući svako za sebe. Posebno kolege – pravnici, sudije, tužioci i advokati. Što se tiče autora ovog teksta, više svedočenja nego članka, s obzirom na sudijsku i višegodišnju visoku funkciju u pravosudnoj upravi, nije sporan deo odgovornosti, uz više otežavajućih nego olakšavajućih okolnosti. Trebalo je da odmah po okončanju vanrednog stanja, a i mnogo ranije, insistira(mo) i istraje(mo) na punom uvažavanju slova i duha Ustava i prava na slobodnu kritičku reč.