Zatražene kazne između 20 godina i doživotnog zatvora

poput plana za proterivanje Albanaca ili priznanja nekog od optuženih – sveobuhvatnost dokaznog materijala o okolnostima zlodela na Kosovu potvrđuje tvrdnju iz optužnice da je postojao „zločinački poduhvat“ da se albanski civili „u značajnom broju“ uklone iz pokrajine. Hanis je tvrdio da je NATO bombardovanje krajem marta 1999. pružilo optuženima „pokriće“ da sprovedu taj naum, ali da bi plan za progon Albanaca, koji je osmislio i u jesen 1998. stranim pregovaračima najavio Slobodan Milošević, bio sproveden i da bombardovanja nije bilo. Dokaz za to je, po oceni zastupnika optužbe, to što predstavnici Srbije na skupovima u Rambujeu i Parizu početkom 1999. „nisu pregovarali u dobroj veri da postignu mirno rešenje“.

Optužbe nedokazane, osloboditi Milutinovića

Hag – Odbrana bivšeg predsednika Srbije Milana Milutinovića zatražila je juče da se Milutinović oslobodi zato što tužioci nisu dokazali njegovu krivicu za zločine nad kosovskim Albancima 1999. za koje je optužen. U završnoj reči, branilac Judžin O’Saliven ocenio je da da ga sudsko veće mora osloboditi. O’Saliven je „zapanjujuće netačnom i obmanjujućom“ nazvao tvrdnju iz završnog podneska tužilaca da je Milutinović 1998-99 opstruisao pregovarački proces za pronalaženje mirnog rešenja za kosovsku krizu i tako učestvovao u „utiranju puta“ za progon Albanaca sa Kosova kao cilj „zajedničkog zločinačkog poduhvata“.

Prema rečima branioca, istina je, kako su pokazali dokazi, sasvim suprotna – Milutinović se tokom kosovske krize iskreno zalagao za pregovore sa albanskim liderima u cilju pronalaženja mirnog rešenja zasnovanog na širokoj autonomiji Kosova u okviru Srbije i SRJ. Od proleća 1998. do početka NATO bombardovanja u martu 1999, albanski političari su, međutim, odbijali direktne pregovore sa državnom delegacijom Srbije i brojne Milutinovićeve incijative, naznačio je O’Saliven. Milutinovićev branilac je tvrdio da su SAD, preko Madlen Olbrajt, uoči i za vreme skupova u Rambujeu i Parizu namerno i javno okrivljavale srpsku stranu za neuspeh pregovora, istovremeno „zatvarajući oči“ pred „separatističkim aktivnostima“ Albanaca. Cilj je, po O’Salivenu, bilo omogućavanje bombardovanja Srbije i SRJ zbog propasti pregovora, u okviru politike „promene režima“ u Beogradu.

Govoreći o ulozi četvrtooptuženog generala Nebojše Pavkovića u sprovođenju „zajedničkog zločinačkog poduhvata“, tužilac Hanis je sugerisao da je Pavković bio ključni oficir VJ preko koga je Milošević, uz posredovanje Nikole Šainovića kao čelnika „zajedničke komande“ vojske i policije u Prištini, upravljao operacijama na Kosovu tokom kojih su počinjeni zločini. Pavković je izdavao naređenja za te operacije petooptuženom generalu Vladimiru Lazareviću, tada zapovedniku Prištinskog korpusa, koji ih je preko svojih potčinjenih jedinica sprovodio na terenu, tvrdio je Hanis. Po njegovim rečima, Pavković je znao za zlodela – koja je u komunikaciji sa tadašnjim načelnikom GŠ VJ Dragoljubom Ojdanićem, kao i tokom razgovora vojnog vrha sa Miloševićem u maju 1999. u značajnoj meri pripisao policiji – ali je i dalje naređivao da VJ pruža borbenu podršku jednicima MUP Srbije u akcijama.