Zauvek u čitaocu

A samo zbog tih tajni, i kad ne bismo ništa znali o Haroldu Pinteru, mogli bismo na osnovu njegovih drama da mu „iscrtamo“, ako ne u potpunosti, onda bar približno tačan psihološki profil. Neka pritom nimalo ne zbunjuje i odvraća mišljenje mnogih njegovih savremenika da je Pinter bio jedan od najboljih poznavaoca istorije drame i dramske materije. Jer sam Pinter je, negde je zabeleženo, na takve tvrdnje odgovarao kako mnogo bolje poznaje istoriju engleskog kriketa i njegovih finesa, ali se profesionalno ne bavi njime. Izvorni engleski humor, naravno. Valjda je tipičnim odgovorom Pinter hteo reći „da se samo odabrani rađaju sa talentom, i da je talenat najvažniji kad je u pitanju umetnost“. A što se tiče same teorije drame, uistinu možemo Pinterovo mišljenje uzeti kao polaznu tačku svih mogućih naših studija: „Ja u teoriju drame nemam poverenje. U kom god vidu sam radio u pozorištu, a pored pisanja dosta sam glumio i nemalo režirao, shvatio sam da teorija, kao takva, nikad nije bila od pomoći: ni meni, a, primetio sam, ni mojim kolegama. Najbolji način saradnje u pozorištu, po mom uverenju, sastoji se od nekakvog lutanja, intuitivnih prečica, tokom kojih se činjenice gube, sukobljavaju, zapetljavaju, ponovo pronalaze“. Potpisnika ovih redova, Pinterova „lutanja“ asocirala su na bezbrojne kombinacije komplikovane šahovske partije – kad je većina šahovskih figura još uvek na tabli. Slažete se! I moguća rešenja komplikovane pozicije šahovske partije sukobljavaju se, zapetljavaju. Najednom: rešenje bljesne u umu, da bi još i brže nestalo u nekoj od „crnih rupa“. I sve tako, naizmenično, do sudbonosnog dodira figure vrhom prstiju, do poteza. Dakle, ako Pinter nije verovao u teoriju drame, ne moramo ni mi. Niko nam na neće zameriti.

Ovakva razmišljanja Haroldu Pinteru nisu ni najmanje smetala u pisanju drama, eseja, proze, tekstove političke sadržine… Ups! Zbog tekstova političke sadržine dobio je od novinara nadimak Đavolji advokat. U bilo kojoj književnoj formi, dakle, Pinter u primarnoj borbi za istinom, ne zaboravljajući pritom potrebu poštovanja svih ljudskih uverenja, slabosti i grešaka, daruje izvorne zapise. Da li zbog toga u obrazloženju švedske Akademije stoji i: „Harold Pinter svojim komadima razotkriva ambis ispod svakodnevnog čavrljanja i snažno zalazi u zatvorene odaje potištenosti“. Uzgred, na prste jedne ruke mogli su da se nabroje dobitnici Nobelove nagrade zbog dramskih ostvarenja (Šo, Beket, Dario Fo…) a Pinter je šesti (2005). Kako „štedimo prostor“ belog papira, pomenućemo samo najznačajnije Pinterove drame. Iz ranijeg perioda, to su Soba, Nastojnik, Povratak, Ničija zemlja, Rođendan, Lift za kuhinju. Pridodajemo njegova dramska ostvarenja iz kasnijeg perioda – Vreme zabave, Mesečina, Gorštački jezik, Stanica Viktorija… Ah, da. Gospodo, čuvajte se Pinterove Tišine u pozorištima. Hladna je kao ruka umrlog…

Harold Pinter bio je uspešan i kao pripovedač. Zapravo, on neprekidno piše sve nas uveravajući da „svaki čovek u sebi ima više ljudi i većina nas uskače iz jednog sebe u drugog, a da nikada ne saznamo ko smo“. To nije slučajno. Takvim stilom, Pinter, veštije od svih, ili mnogih, ostaje zauvek „u čitaocu“. Primetno je, naravno, da su u Pinterovim pričama neizbežni elementi dramske kompozicije. Pinterov oskudan stil kratkih dijaloga i poseban dar za stvaranje napetosti i čini ga članom velike četvorke dramatičara u kojoj su još Beket, Jonesko i Pirandelo. A Pinter, kao da je neprekidno pisao? Danas je takvih sve manje. Krajnje predan carstvu pisane reči, Pinter zapisuje: „Ako pišem o lampi, prilagođavam se zahtevima te lampe. Ako pišem o cvetu, prilagođavam se zahtevima tog cveta. U najvećem broju slučajeva, određeni cvet ima posebna svojstva, suprotna lampi… Cvet, lampa, otvarač za konzerve, drvo… imaju tendenciju da se menjaju u odnosu na različitu klimu ili okolnosti i ja moram nužno da sa velikom revnošću obratim pažnju na te posebne promene. Ne želim da namećem ili izobličavam stvari radi neke tobožnje harmoničnosti pristupa“. Koje Pinterove priče preporučujemo za čitanje? Možda najpre kratke prozne duhovne avanture Devojke, Crno i belo, Problem, Čajanka… Prenesi dalje, pridodaj svoje predloge!

A onda, šta povezuje veliku četvorku (Beket, Jonesko, Pirandelo i Pinter)? Oni jesu, kako neko reče, „režirana istina na dramskoj sceni“. Ali, nije reč o tome. Šta ih povezuje? Nećemo o Beketu… Jonesko je govorio „da mrzi pozorište“. Piše drame, hoće da se podsmehne svemu i svačemu u pozorišnom stilu. Njegovi dijalozi su besmisleni, pod je dole, tavan gore; „njegov jezik je iščašen, prava tragedija govora“. Jonesko sve vreme uverava: „Ne podučavam, ne svedočim, ne objašnjavam, samo pokušavam da kažem nešto o sebi…“: „mi smo ovde samo u prolazu“. A Pirandelo – njegova hrabrost i njegovi čuveni eksperimenti. Počeo ih je u pravom teatru sa glumcima koji se nalaze u gledalištu i licima na sceni koja su stalno u neskladu sa piscima publikom, i samim sobom. Po Pirandelu, to je svet koji ništa ne valja. U poznatom komadu Šest lica traži pisca glumce koji probaju jednu dramsku scenu iznenada prekida jedna porodica u dubokoj crnini: to su lica o kojima pisac nije hteo da napiše dramu pa su oni sami došli u pozorište da je lično sami prikažu…“ I tako, ono najmudrije književno bla, bla, bla… da bi otac, na kraju, rezignirano rekao: „Kao da svi nalazimo utehu u tome da za jednu činjenicu koja se ne može objasniti… nađemo reč koja ništa ne kazuje ali u kojoj nalazimo smirenje“. To je taj Pirandelov pun pogodak jer kritičari sa ushićenjem zapisuju: „Pirandelov dijalog uvodi u tišinu, traje koliko i predstava, uzaludno, jer ništa ne može da bude dokazano osim paradoksa koji stalno potvrđuje njegovu negaciju“. Da, kao da ih pamtimo po zajedničkom vapaju: „Svet je ovo koji ništa ne valja“.

Ali, šta je to što mnogo čvršće povezuje veliku četvorku dramatičara? Oni ne svedoče, oni ne objašnjavaju, oni ne podučavaju, njih „boli uvo“. Oni eksperimentišu, oni se čikaju ništavilu, besmislenoj budućnosti, oni oblikuju toliko moćnu Tišinu! I to im je zajedničko, to ih povezuje, baš koliko i zapisano jednog od njih: „Sad kad sam mrtav, znam sve!“ Nije važno ko je ovo zapisao? To je smisao kraja. Ne samo njihovog, već i kraja bilo kog od nas. Do tada, zadovoljimo se istinom da ne znamo baš sve. Ko zna zbog čega je to dobro. I još nešto: Harold Pinter stalno je upućivao na činjenicu da nismo svi jednaki. Nismo, i tačka!