Zavesa se digla pred njegovim, spustila se pred mojim očima

Jedan trenutak kasnije probudila se naša ćerčica, i, trljajući oči, reče, obraćajući se meni: „Mama, sanjala sam te u crnini.“

Bila sam nešto neprijatno iznenađena tom rečenicom, i ne odgovorih ništa.

Nekoliko minuta posle toga, pošto je i sama ustala, mala se približila svome ocu, koji se umivao kraj umivaonika, i saopšti mu: „Znaš, papa, sanjala sam mamu u crnini.“

Skerlić je lako odgurnu, govoreći. „Idi, nemoj da govoriš budalaštine!“

Posle toga, mi smo brzo zaboravili taj događaj.

Htela sam da iskoristim dobro raspoloženje koje sam primetila kod svoga muža tog dana, da ga nateram da kupi jednu veštački odnegovanu biljku koju sam primetila u radnji Mraovića i kojom sam želela da ukrasimo naš stan.

Posle ručka, oko dva i po sata posle podne, nagovorih ga, dakle, da pođe sa mnom u varoš, da mu pokažem predmet o kome se radi, i da ga nateram da ga zajednički kupimo.

Ali nismo bili stigli dalje no do Velike pijace ispod Univerziteta (onda je bila tu), kad Skerlića naglo spopadoše strašni bolovi u stomaku, i mi smo bili primorani da se smesta vratimo kući.

Ovde treba napomenuti da je Skerlić već u dva maha, posle svog putovanja u Sofiju, imao slične napade, ali mnogo slabije; oba puta lekar ga je lečio sa dijagnozom zakrčenosti u crevima.

I odista, napad je prošao, prvi put posle nekoliko časova, drugi put posle 24 časa (drugi put se bio našao kod nas, slučajno, i Skerlićev ženevski prijatelj, doktor Rista Mitković, pored našeg stalnog lekara, i on je dao istu dijagnozu).

Mislila sam, dakle, da će i ovoga puta stvar proći na isti način; ali uskoro su bolovi postali tako silni da se nisam usudila da čekam dolazak našeg stalnog lekara koji je bio obavešten, već otrčah u apoteku i telefonirah kod više lekara istovremeno.

Prvi koji dođoše bili su dr Moačanin i dr Demosten Nikolajević.

Oni ne zatajiše svoju dijagnozu, i narediše da se bolesnik smesta prenese u sanatorijum Vračar.

Skerlić, modar kao zemlja i savijajući se od bolova, čekao je s nestrpljenjem dolazak bolničara iz sanatorijuma.

Oko devet sati uveče oni su se pojavili, snabdeveni nosilima, i moj muž je položen na njih, i prepokriven platnenim pokrivačem. Ja sam se obukla da ga pratim, ali Skerlić reče: „Nemoj; dosta je što se ja mučim; ne treba i ti da se mučiš.“

Ja sam se usprotivila, i kad je bio na nosilima, on reče: „Ipak, pođi i ti.“ Kad smo pošli kroz sobu u kojoj je naša mala devojčica ležala i plakala, Skerlić joj reče „Nemoj da plačeš, Cule; vodiće tebe papa sutra u bioskop.“ Zatim je otpočela tužna noćna šetnja kroz Beograd.

Čudan san naše ćerčice

Skerlić je ječao pri svakom pokretu nosila, jer mu je svaki pričinjavao svirepe bolove, i moglo se ići tek vrlo sporo.

Kad smo bili nadomak ulice Knjeginje Ljubice, čula sam njegov glas koji mi je kroz platneni omotač rekao: „Uzmi fijaker za sebe, nemoj da se mučiš.“

Ali ja, prirodno, nisam ni mislila da ga poslušam, i jezivi hod se nastavio na isti način. Oko deset sati uveče bili smo stigli na Terazije.

Bila je veličanstvena majska noć, i bilo je još mnogo gostiju na terasi kafane Moskva. Iz grupe oko jednog stola izdvoji se jedan čovek i priđe mi.

To je bio gospodin Torbica, jedan poznanik moga muža.

On me upita: „Koga to nosite, gospođo?“ Ja odgovorih: „Jovu; u sanatorijum Vračar.“

Videći da ja ne želim da govorim više, on se udalji, ćuteći; ali izvesno, on se postarao da se novost raširi još to isto veče. Sutradan (bila je, dakle, sreda), lekari su smatrali za celishodno da se smesta izvrši operacija, pošto se tačna dijagnoza bez toga pokazala nemogućna.

I operacija je izvršena oko 5 časova posle podne. Skerlić ju je primio s najvećom hrabrošću, ne namrštivši se.

U društvu sa nekoliko ličnosti koje su mi pomagale, ja sam ishod operacije čekala u salonu sanatorijuma.

Odjednom, za to pola časa, na neočekivan način, pade mi na pamet čudan san naše ćerčice, prethodnog jutra, i odmah me obuze predosećanje, i čak ubeđenje, da ishod može biti fatalan.

Tada sam upravo saopštila gospodinu Bogdanu Popoviću, koji se tu nalazio, i taj san, i nehotičan zaključak koji sam iz njega izvela.

Odista, kratko vreme posle toga, lekari koji su izvršili operaciju obavestili su Skerlićeve prijatelje da nema nikakve nade.

Uzdržali su se od toga da i mene obaveste o toj jezivoj istini.

I, ne videvši nikako novosti tih dana kad nisam napuštala sanatorijum, bez spomenutog sna ja bih dakle verovatno produžila da se uljuljkujem uzaludnom nadom, pa čak i tad sam se još uvek potajno nadala, jer okulistička otkrića ipak nemaju moći da nas apsolutno ubede.

Tek otvorivši trbušnu duplju Skerlićevu, operatori (bilo je prisutno pet lekara) konstatovali su nekrozu pankreasa.

Bolest bez nade, izgleda, i koja se, zbog toga što pričinjava ogromne bolove, zove pankreatična tragedija (podvl. K. S), rekli su mi.

Doktor Moačanin mi je docnije pričao da je jedan od simptoma oboljenja pankreasa i činjenica što osobe pogođene njime pokazuju veliku odvratnost, čak neku vrstu nepodnošljivosti, prema siru.

Odista, Skerlić nikada nije jeo sir, a kad bi ga izuzetno metnuli na sto radi drugih, on se uvek okretao od njega sa gađenjem i hteo je da ga sklone.

Isto tako, pričao mi je da se u Lozani preselio iz jednog pansiona zato što je pijaca bila suviše blizu i što je „suviše mirisalo na sir“.

Kod njega je, dakle, možda oduvek postojala izvesna slabost pankreasa, koju je on, moguće je, vukao u svome organizmu kao posledicu svojih stomačnih bolesti, još od rane mladosti.

Kao mlad čovek, pričao mi je da je takođe bio vrlo osetljivog stomaka, koji ga je mučio naročito kad bi ponekad, u veselom društvu drugova, dozvolio sebi preteranost za stolom, smazavši, npr. udvoje ili utroje, jedno celo prase sisanče itd. (Izobilje i jevtinoća hrane u Srbiji, u ono vreme, predstavljale su takođe izvesne nepovoljnosti!) Pošto je, dakle, Skerlićev pankreas bio slab, i pošto svaki bacil u našem organizmu uvek bira da se ugnezdi na mesto najmanjeg otpora, mislim, sa svojom laičkom logikom u pogledu medicine, ali sa intuicijom koja mi je urođena, da su se kobne klice bolesti koju je vukao u svome organizmu nekoliko meseci okomile konačno na pankreas, na smrtonosan način.

Izuzev organa za varenje, svi su drugi organi kod Skerlića bili zdravi i otporni; naročito je raspolagao izvrsnim plućima, i uopšte, ni sa koje druge strane njegov telesni sastav nije pokazivao ni najmanji nedostatak.

Noć posle operacije, dakle noć između srede i četvrtka, Skerlić je proveo mirno, spavajući, dok sam ja probdela noć kraj njega u istoj sobi, ne sklopivši oči cele noći, isto kao ni prethodne.

U toku dana, u četvrtak, on se osećao tako čio da je ideja o fatalnom ishodu sasvim prirodno napustila moj duh.

Skerlić me je često pitao: „Jesi li zadovoljna sa mnom? Kako se držim?“ Ja sam mu napravila kompliment, jer on se odista držao veličanstveno, mada je bio težak bolesnik.

Kad sam npr. ja bolesna, osećam instinktivnu potrebu da se usredsredim, tj. da uputim svu svoju nervnu snagu na psihički otpor bolesti, tako da izbegavam čak i da govorim, da primam posete pa ma kako one bile važne, sve u cilju da izbegnem svako beskorisno rasipanje snage; i najčešće, pomoću takvog sistema ja uspevam da se oporavim.

Kad sam npr. bila smrtno bolesna, posle rođenja našeg prvog deteta, lekar (dr Jovanović) me je smatrao izgubljenom, i on je smatrao ponovno ozdravljenje skoro čudom prirode, govoreći mome mužu da me je spasla jedino moja izvanredna nervna snaga.

Skerlić se, naprotiv, prema sistemu koji je u svakom pogledu praktikovao tokom celog svog života, trošio (podvl. K. S), ne vodeći računa o svome zdravlju, bez i najmanje brige o ekonomiji svoje snage.

U toku celoga dana u četvrtak on je, dakle, neprekidno primao posete.

On nije nikad ni za trenutak bio sam. Ja sam se malo čudila toj navali ljudi, pitajući se kako se nije vodilo računa o tome da jedan bolesnik, već sutradan posle tako teške operacije, ima potrebu za poštedom i odmorom; isto tako sam se čudila što ni lekari nisu zabranjivali posete, bar tako mnogobrojne.

Tek docnije „zašto“ mi se objasnilo; jer, lekari su znali da kod bolesnika nije preostalo ništa što je imalo da se izgubi, i što su pomenuti posetioci svi čitali u novinama da je Skerlić nepovratno izgubljen, dok ja nisam mogla saznati istinu ni od lekara, ni iz novina, koje nisam dobijala.

Bezobrazni, mladićki vicevi

Skerliću su još manje govorili istinu o njegovu stanju (jedan od njegovih intimnih prijatelja, Milutin Kovačić, čak se bunio zbog toga, govoreći: „Trebalo je da zna; možda je čovek još nešto imao da kaže.“) Ali i pored potpune odsutnosti moralne depresije, Skerlić je ipak morao imati predosećanje o svojoj neizbežnoj smrti, sudeći po različitim rečenicama koje je izgovarao pred svojim prijateljima, u trenutku kad sam se ja nalazila u hodniku, da bih ga za trenutak ostavila nasamo s prijateljima: „Ako umrem, čuvajte mi porodicu!“.

„Ako umrem, nemojte ih zaboraviti“ itd. „Ako umrem, sve što imam ostavljam svojoj ženi i svome detetu; ja druge naslednike nemam.“ To pokazuje kako je Skerlić bio malo upućen u zakone da nije znao ni to da se to razume samo po sebi, po zakonu itd. U jednom trenutku, on se obratio čak i meni, rečima: „Slušaj, Klara, ako bih ja umro…“ Ali pošto ja otpočeh da jecam, i rekoh: „Nemoj tako da govoriš, zaboga!“, on prekide svoju rečenicu, da bi i sam ugušio jecanje. I tako nikad nisam saznala šta je u tom trenutku hteo da mi kaže.

Čak i u tim trenucima velike moralne i fizičke patnje, Skerlića nikad nije napuštala uobičajena dobrota prema meni; npr. umesto da se žali i da govori o sopstvenim patnjama, on je govorio u više mahova: „Što ja tebe namučih, sirota Klara!“, kao da sam ja bila bolesna.

Njegovo dobro raspoloženje, u toku dana u četvrtak, čak se naročito ispoljavalo, jer mi je njegov prijatelj Milan Grol pričao kasnije da je uveče, kad sam ga ostavila malo samog s prijateljima, obnavljao vedre časove iz svoje prošlosti i da je čak pravio „bezobrazne viceve, mladićke viceve“.

Tako ga je dakle Mefisto, kralj zemaljskih uživanja, još držao sasvim malim vrhom maloga prsta, čak i uoči njegovog neizbežnog odlaska u Večnost. Kako je pokvaren i tvrdoglav taj Mefisto!

Oko devet časova uveče on je izjavio da je umoran, i kako bi sprečio posetioce koji se još nisu bili izređali da nastave svoj defile, on me zamoli da zatvorim ključem vrata na sobi, pošto želi da spava.

Ja to učinih, i nekoliko trenutaka posle toga on je odista zaspao.

Za 48 časova ja nisam ni oka sklopila, niti primila ni najmanju hranu, i pored ljubaznih navaljivanja dr Koena, koji je smatrao da ne mogu izdržati dugo tako.

Ali ja sam tvrdila da ću ipak izdržati, jer poznato je da žene imaju mačju prirodu, sa svom svojom čudovišnom snagom otpornosti.

A ja, pošto sam bila retko energična, imala sam tu snagu u još većoj meri.

Ja, dakle, legoh u krevet pored Skerlićevog, ne svlačeći se pritom, još nikako ne okusivši ma šta, niti srknuvši, i prvi put za vreme od 48 časova uspela sam nekako da zaspim.

Oko tri sata izjutra, ja skočih sa svoga kreveta, jer me je Skerlić naglo probudio, i spazih ga upola uspravljenog u krevetu. On me je zvao u pomoć, govoreći da se oseća rđavo.

Ja sam odmah zazvonila za bolničarku, i za nekoliko trenutaka koji protekoše do njenog dolaska, ja pridržah svoga muža.

Crte na njegovu licu bile su iskrivljene, hladan znoj mu je prekrivao lice.

Govorio je „Vrućina mi je“, i odbacio je svu pokrivku sa sebe.

U dva maha je ponovio: „Pa šta je to meni, Klara? Pa šta je to meni, Klara?!“

Ja sam govorila, u krajnjem očajanju i van sebe: „Pa šta ti je?“ „Ne znam, tako mi je čudno…“

Za to vreme došli su bolničarka i lekar, data mu je injekcija kamfora.

Ja sam ga držala za ruku, prateći promenu njegovog pogleda sa užasom i očajanjem koje me je obuzelo.

Odjednom, Skerlićev se pogled upravi na nešto, nevidljivo za nas ostale, ali što se pojavilo, očigledno, u prostoru pred njim, i što mu je, izgleda, pričinilo veliku začuđenost.

U njegovu pogledu tada nije bilo ni straha, ni očaranosti, već sasvim prosto ogromno iznenađenje, ogromna začuđenost, takva kakve nam pričinjavaju jedan prizor ili jedno otkriće potpuno neočekivani.

Imajte na umu da to nikako nije bio pogled koji se bio sledio, već pogled potpuno svestan, vrlo izrazit, dubok i snažan, i da nikad ranije nisam verovala u zagrobni život, taj pogled bi bio dovoljan da me u to uveri za večita vremena.

Ali taj čudni, začuđeni i otkroviteljski pogled potrajao je samo nekoliko sekundi; posle toga on se ponovo okrenuo k meni, sa jednim izrazom silnim, prodornim, upornim, i ja sam vrlo dobro shvatila da je hteo da mi nešto otkrije tim pogledom, rečju, koja nije bila više u njegovoj moći, te je odbio da mu učini tu uslugu.

Ali ja sam samo razumela da je taj govor njegovih očiju bio nešto neobično važno, ali nisam uspela da ga protumačim, i on je svoju tajnu odneo u grob.

Uostalom, i ovaj poslednji pogled, upravljen meni i kao želeći da se upije u moje oči, kao i čudni pogled upravljen u sfere zagrobnog života, trajao je svega nekoliko sekundi.

Naglo, on se ugasi, iščeze, pretvorivši oko u jedno staklasto i čisto materijalno telo, dajući neosporni utisak spiritualnog principa koji tek što ga je bio napustio.

Bolest je trajala svega dva dana i jednu noć

Skerlić se dakle nije ugasio tiho, kako se obično kaže; kod njega nije bila nikakva prelazna faza između pune i snažne svesnosti i zemaljskog ništavila u koje se ona pretvorila, brzinom munje.

Prelazak je bio nagao, a i značajan, za sudbinu čoveka. Skerlićeva agonija je bila u potpunoj saglasnosti s karakterom njegova života; ona je bila dinamične brzine, kao što je ceo njegov život bio dinamičan; ona je bila bezbolna, kao što je njegov život bio bez bola, u poređenju s većinom drugih života (jer sve je relativno).

Ona je bila otkroviteljska, kao što je njegov život bio otkroviteljski za mnoge istine.

Njegov pogled, uperen sa tako velikom začuđenošću u zagrobni život, pre no što će izdahnuti, pokazivao je jasno da se naglo podigla zavesa pred njegovim očima, na jedan prizor potpuno neočekivan, koji se nikad nije slutio…

Međutim, ako se jedna zavesa digla pred njegovim očima, druga se spustila pred mojim, pokrivši dubokom crninom sve moje perspektive budućnosti, radosti i sreće.

Ja, koja sam stvarno za tu katastrofu bila pripremljena jedino putem naslućivanja, tj. proročanskim snom naše ćerčice, osetih se kao odbačena, jednom paklenom rukom, s jedne cvetne i nasmejane staze u bezizlazni lavirint bola i očajanja, mraka i ponora.

Bilo je tačno tri sata i deset minuta izjutra kada je Skerlić ispustio dušu.

Mesecima i mesecima posle toga, ja sam se naglo budila svake noći, i uvek kad bih pogledala zidni sat, bilo je 3 č. i deset minuta, izjutra. Potres je bio toliko velik da je na skoro neizgladiv način prožeo duhovni ritam moje noćne svesti.

Sutradan, po Skerlićevoj smrti, prva strana svih novina pojavila se uokvirena u crno, sa imenom pokojnika odštampanim krupnim slovima na čelu.

Ali pored njegovog imena sada je bio krst, i taj krst mi se učinio kao stvar nerealna, nemoguća, fantastična, nešto kao jeziva šala zlokobnog demona…

I tek onda sam se setila da sam i ja samu sebe videla, u snu – pet dana pre no što su Skerlića odneli u sanatorijum – sa čitavim spletom strašnih zmija, koje su me gušile, davile.

Ali san je bio zaboravljen izjutra, pri buđenju; sećanje na njega ponovo je došlo tek u dati čas.

Skerlić je, za života, često ispoljavao užasavanje od bolesti, i često govorio da bi više voleo da se otruje nego da podnosi dugu bolest.

I tu je, dakle, on imao sreće, i njegova je želja uslišena (mada, verovatno, nešto ranije nego što je on želeo); njegova je bolest trajala svega dva dana i jednu noć, i samo su njena prva 24 časa bila bolna.

Pokojniku je priređen veličanstven pogreb, i stari Beograđani izjavili su da nikad nisu videli veći sprovod.

Njegovo veličanstvo kralj Petar poslao je svoga zastupnika, a prestolonaslednik Aleksandar poslao je veličanstven venac cveća; uprkos tome što se pokojnik za života bio okružio izvesnim glasom antiklerikalizma, bilo je, ako se ne varam, sedam sveštenika na čelu pratnje (čemu se ja nimalo nisam protivila).

Došlo mi je više od pet stotina telegrama saučešća, ne samo iz Srbije već skoro iz svih evropskih država, i u dosta stranih novina (između ostalih u Tanu) objavljeni su nekrolozi. Mnogo ljudi (naročito omladina) plakali su iskrenim suzama prilikom (te) sahrane, umesto konvencionalnih suza, nametnutih u tim prilikama, koje se obično tada prolivaju. Čudnovata stvar: kad sam završila oblačenje za sahranu, moja ćerčica mi reče: „Mama, tačno ovako sam te videla u onom snu; ovako si bila obučena, ovako si izgledala…“