Zbog čega je jedan sudija glasao protiv: Odluka Ustavnog suda argument moćnoj kompaniji da traži naknadu štete zbog izgubljene dobiti usled odlaganja projekta

Ustavni sud je na sednici održanoj 11. jula godine doneo Odluku IUo-39/2022 kojom je utvrdio da Uredba o prestanku važenja Uredbe o utvrđivanju Prostornog plana područja posebne namene za realizaciju projekta eksploatacije i prerade minerala jadarita „Jadar“, nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom.

Škulić u izdvojenom mišljenju ukazuje na „nepotrebnu brzina donošenja utvrđujuće odluke, umesto pokretanja postupka – što podrazumeva i davanje prilike Vladi da svojim delovanjem izbegne formalno deklarisanje uredbe kao neustavne i nezakonite“

„Posebno ističem da bi po mom mišljenju bilo znatno bolje da je Ustavni sud uzdržavanjem od donošenja utvrđujuće odluke, time što bi umesto upuštanja u vođenje tog svojevrsnog sumarnog postupka, doneo rešenje o pokretanju postupka, omogućio da se pravna ‘sudbina’ sporne uredbe Vlade rešava na drugačiji način, koji bi verujem bio mnogo bolji od striktnog formalnog ‘žigosanja’ te uredbe kao neustavne i nezakonite“, naveo je Škulić.

Na sednici Ustavnog suda sam stoga i rekao da „Vlada svoju uredbu može da povuče, odnosno stavi van snage, „već danas, to može da uradi sutra, mogla je da uradi juče, može to da uradi bilo kada”. napisao je profesor u izdvojenom mišljenju.

Pored toga, kako navodi, prema prethodno objašnjenom stavu Ustavnog suda, iskazanom u obrazloženju odluke od 11. jula 2024. godine, ona prethodna uredba (objavljena u „Službenom glasniku RS”, broj 26/20), je definitivno „mrtva” u pravnom smislu. „Nestala je iz pravnog poretka. Tu uredbu ni utvrđujuća odluka Ustavnog suda ne oživljava“, objašnjava.

Sama Vlada, kako dalje piše Škulič, može doneti neku novu uredbu, što bi ona mogla učiniti i bez odluke Ustavnog suda, odnosno potpuno nezavisno od takve odluke u odnosu na prethodnu uredbu, koja i inače više nije na pravnoj snazi.

„Tada Vlada ne bi ni morala da takvu novu uredbu obrazlaže time da je ona prethodna bila neustavna i nezakonita, a onda kada Ustavni sud to svojom utvrđujućom odlukom izričito konstatuje, onda je to definitivno. To tada biva u metaforičnom smislu urezano u kamenu. Ostaje tako za sva vremena. Meni se ovo čini potencijalno lošim, a možda i opasnim u jednom širem smislu, što nije bez značaja ni kada se radi o odlučivanju/rezonovanju Ustavnog suda“, naveo je on.

Naime, ako bi podnosilac inicijative odlukom samog Ustavnog suda dobio oficijelnu i ultimativno autoritativnu ustavnosudsku potvrdu da je uredba čiji je osnovni efekat bio obustavljanje/zamrzavanje svih započetih aktivnosti otvaranja konkretnog rudnika itd. (a to traje već oko par godina), neustavna i nezakonita (što je očigledno i osnovna intencija samog podnosioca inicijative), to bi pretpostavljam, tek onda bio/postao veoma jak pravni argument da konkretna multinacionalna i realno moćna kompanija, u odgovarajućim sudskim i arbitražnim postupcima zahteva, a možda i dobije naknadu štete zbog izgubljene dobiti usled odlaganja projekta, nastalih dodatnih troškova i sl. A sve to na osnovu neustavne i nezakonite uredbe, kako to svojom utvrđujućom odlukom konstatuje sam Ustavni sud, precizira Škulić.

Kako je naveo dalje, ne vidi razlog koji je naveo Ustavni sud da Vladi Republike Srbije ne da priliku da ona sama i bez takve oficijelne autorizacije Ustavnog suda, povuče svoju uredbu, donese novu i sl., a potpuno bez ulaženja u „sagu” o neustavnosti i nezakonitosti uredbe koja je sada na snazi, a koja je osporena inicijativom.

Navodeći dalje razloge, naveo je i neodržavanje javne rasprave u postupku ocenjivanja ustavnosti i zakonitosti.

„Prema članu 37. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pravilo je održavanje javne rasprave u postupku ocenjivanja ustavnosti i zakonitosti, a mogućnost Ustavnog suda da javnu raspravu ne održi je veoma upadljiv izuzetak (član 37. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu)“, smatra Škulić. Ovo je u krajnjoj liniji, kako kaže, utemeljeno i na dejstvu člana 3. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, prema kojem je rad Ustavnog suda javan.

Nedonošenje rešenja o pokretanju postupka takođe, jedan je od razloga zbog kojih Škulić nije glasao za odluku.

„Donošenjem rešenja o pokretanju postupka u skladu sa članom 50. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ostvarila bi se kako mogućnost da se u konačnom ustavnosudskom „epilogu” tog postupka, za koji verujem da bi brzo mogao da se okonča, donese odluka koja bi se, moguće je, svodila po svom efektu na isto što je i sada suštinski pravni efekat usvojene odluke, dok bi se pored toga, na taj način stvorila i mogućnost da sama Vlada Republike Srbije, inicirana ne formalno ali svakako stimulisana faktički, takvim rešenjem Ustavnog suda, svoju uredbu stavi van snage ili da donese novu uredbu“, naveo je Škulić u izdvojenom mišljenju.

To bi možda/verovatno, smatra, bilo i bolje, jer se tada ne bi ni formalno konstatovalo da je osporena uredba u nesaglasnosti sa Ustavom i zakonom, a što eventualno može imati i određene neprijatne konsekvence.

Razlog za glasanje protiv je nedostavljanje inicijative donosiocu osporenog akta, odnosno, kako je obrazložio Škulić, Ustavni sud je nepotrebno propustio da postupi u skladu sa članom 46. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda. Naime, prema toj odredbi, ako su ispunjene procesne pretpostavke za pokretanje, odnosno vođenje postupka, sudija izvestilac, će nakon prethodnog ispitivanja podneska, akt kojim se pokreće postupak, odnosno inicijativu,

„Propuštanjem da se postupi prema članu 46. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Vlada Republike Srbije, kao donosilac osporene uredbe, neopravdano je uskraćena za svoju procesnu mogućnost, ali i svoje važno pravo davanja odgovora, odnosno mišljenja u odnosu na inicijativu. Propust Ustavnog suda, odnosno sudije izvestioca da postupi prema članu 46. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda, nije beznačajan. Naprotiv, taj propust je načelno od velikog značaja jer se time krši vid delovanja načela raspravnosti/kontradiktornosti u postupku pred Ustavnim sudom“, navodi Škulić.

Onemogućeno je, dodaje, da se „čuje i druga strana”.

Nedostatak u izreci odluke Ustavnog suda, takođe navodi kao razlog glasanja protiv.

„Obrazloženje ima naravno, veliki značaj, ali čini se da samog inicijatora ovog postupka, pre svega interesuje izreka odluke. On je takvu izreku i zahtevao/priželjkivao svojom inicijativom, nju on hoće kao takvu, tako da postoji izvesna mogućnost da inicijator potpuno suprotno od stava Ustavnog suda iskazanog u obrazloženju, već samo na temelju takve izreke, smatra/zaključi da je baš time, odnosno zahvaljujući konkretnoj odluci Ustavnog suda, ponovo ‘vaskrsla’ ona prethodna uredba, što je po svemu sudeći i bio osnovni cilj inicijative. Postoji mogućnost da ovo na takav način tumače i drugi koji bi imali odgovarajuću ulogu u ‘oživljavanju’ prethodno ‘zamrznutog’ projekta otvaranja rudnika“, navodi Škulić.

Smatra da bi taj deo teksta, u kojem se striktno navodi da se Odlukom „ne oživljava” prethodno doneta Uredba, morao biti striktno sadržan i u izreci odluke Ustavnog suda.

Celu odluku i obrazloženje suda pročitajte OVDE.