Zbog čega sve građani Srbije odlaze na psihoterapiju: „Ne postoji empatija, rasizam i fašizam rastu kao korov“

Među razlozima najviše ispitanika navelo je da im je pomoć potrebna zbog anksioznosti i porodičnih problema.

„Anksioznost, napadi panike, problemi u socijalizaciji i uklapanju tokom školskih dana, problemi sa regulacijom emocija, čest osećaj ljutnje u svakodnevnim situacijam“, jedan je od odgovora u upitniku na portalu Danasa.

Drugi anonimni učesnik ankete istakao je kao povod „bezrazložan strah od gubitak posla i strah da ću nešto pogrešno ili nedovoljno dobro uraditi“. „Stalni nespokoj i strah, kao trema“, dodao je.

Mnogi su se žalili i na stanje u zemlji i društvu.

„Celokupna situacija u zemlji i gubitak bliskih osoba, otuđenost ljudi! Svakodnevno bombardovanje javnih sredstava, TV i novina užasima rata, ubistva, pedofilija, poskupljenja, kriminal, narkomanija, masovna samoubistva, saobraćajne nesreće, užas udarnih vesti. Kako dan da počneš? Uz kafu?“

„Zbog idiotskog režima koji oduzima svaku ljudskost i vrednosti koje čovek mora da ima da bi bio čovek. I da prepiše lekove da me svaka šuša od policajca ne bi hapsila jer sam osvedočeni protivnik ovih smradova“.

„Iako sam preduzetnik, imam stabilne prihode, zdrave odnose u porodici i divan brak, ali osećam prazninu. Ne vidim nikakvu nadu da će se išta promeniti u mentalitetu našeg naroda. Ne podnosim nepravdu i osećam da su obični ljudi nezaštićeni. Da smo jednostavno prepušteni sami sebi. Ne postoji empatija, rasizam i fašizam raste kao korov, a ja sve to kao i mnogo drugih stvari jednostavno teško „varim“. Ne postoji nada, ne vidim izlaz! Gušim se“.

„Zato što su dosadili i bogu i narodu, pitaju po 100 puta za koga ću da glasam, ja kažem da ih otkačim za vas, a glasam za opoziciju. Ako se ne izdejstvuju novi vanredni parlamentarni izbori ili ne pobedi opozicija na ponovljenim beogradskim izborima, narod je ugasio, već je kao polulud. Ovo će rešiti narod na ulici. Onda Telekom, isto kao sektaši – hoćete našu kablovsku, ne hvala ne treba“.

Pojedini su navodili i lične probleme i teške traume.

„Doživjela sam seksualno uznemiravanje, ucjenu i fizički napad od strane zaposlenog radnika u istoj firmi. Posle prijave nadležnim organima isti me je napao u mojoj kancelariji. Posle tog sam doživjela traumu, zbog koje sam i danas na liječenju, iako moram raditi pod terapijom“, jedan je od odgovora.

„Ne mogu više da živim, ne mogu da funkcionišem. Užasno se zamaram (bolesna sam, autoimunološka i kardiovaskularna oboljenja, potpuno iscrpljena, hronično umorna, potrošena višedecenijskim stresovima, poluinvalid), a moram. Imam maloletno dete i staru, teško bolesnu majku koju nemam gde da lečim kao ni sebe jer je u Srbiji sve uništeno pa i zdravstvo. A i finansijski je sve teže. Najgore je što ne vidim perspektivu za dete. Pokušavam da se održim u tzv. životu iako bih u skladu sa onim kako se osećam najradije da zaspim i ne probudim se“, navodi se u odgovorima.

S druge strane, neki idu preventivno.

„Kod psihologa idem već dve godine zbog ličnog razvoja. U početku sam krenula da bih popravila komunikacijske veštine u odnosima sa ljudima, kasnije sam nastavila jer su mi prijalo rezultati rada na sebi“, navodi jedna čitateljka.

„Radim na sebi već godinama. Sve teme zastupljene, od završetka fakulteta, raskida sa dečkom, stajanje na noge, emancipacija od porodice, promena posla, anksioznosti u vezi sa poslom, životnim odlukama, analiza veza ljubavnih/porodičnih/prijateljskih… Svaki put kada osetim da mi se dešava nešto novo, a veliko je, proradim temu sa terapeutkinjom. Ako ništa drugo, vidimo se jednom u 4-5 meseci da prođemo kroz moj trenutni život, što bi se reklo, čekiram se“.

„Osećam da moje vaspitanje i moje učenje po modelu iz detinjstva nisu dobri i da ću time povrediti svoje buduće partnere, prijatelje i nedužne ljude oko sebe, a samim tim i sebe. Idem da malo promislim o svemu i na vreme sprečim šta se sprečiti da“.

Ljubavne probleme kao razlog za pomoć navelo je šest odsto ispitanika.

„Zbog depresije usled ljubavnih problema. Na svim ostalim poljima života kao što su posao, porodica, socijalni život ostvareni su lepi i više nego zadovoljavajuće sem na ljubavnom planu. Bilo je jasno da nešto ne radim dobro, da “ne znam” i da može bolje. Terapija kod psihologa je dala rezultate, zaista je pomoglo. Bez obzira sam nastavila da idem. Osnažilo me dosta“, navela je jedna ispitanica.