Zbog „Mesečine“ dobio poljubac Šeron Stoun

Čudni su ti južnjaci Romi koji su se uz njeno korito od Surdulice do Vladičinog Hana naseljavali od početka devetnaestog veka, tridesetak godina od oslobađanja od Otomanske vekovne okupacije. A vek tek što je načet, tada neki drugačiji život, novi krenuše nove vojne. A kad je rat, tu je i truba. I otuda instrument, koji se oglašavao da označi buđenje, uzbunu, primirje, pobedu, povečerje po vojničkim pravilima, naselio se među ovdašnje ljude, kao sastavni deo njihovih života. Svadbi i pogreba. Truba je postala prava „naša“ „ona južnjačka“ poreklom ne po limu, već po zvuku koji proizvodi iz okoline Vladičinog Hana, Grdelice, Bojnika, Leskovca, Vranja.

– Eh, ko se seća Osmana, samo ti koji si mu bio prijatelj – slušam sa ponosom Slobodana Salijevića, koji se nalazi daleko van zemlje.

Daleko od trube, a uvek uz nju. Legendarni Junuz Ismailović, trubački saborac i večiti konkurent Bakiji Bakiću, naučio je da svira trubu od dede koji je u balkanskim ratovima svirao te kratke note opomene, za pokret, ali nikada za predaju.

Prekodolce se kao nekadašnje selo spojilo sa Vladičinim Hanom, a Hančani su uvek bili ljuti što bi bilo koja pobeda sa Trubačkog Olimpa u Guči pripisivala samo Prekodolcu a ne Vladičinom Hanu, ili Zagužanju a ne Surdulici, Pavlovcu, a ne Vranju. Bojnik i Grdelica su čuvali uvek svoju novinsku „autohtonost“.

Osman Salijević Ćale, iako generacijski vezan za Bakiju Bakića, nikada nije postao vlasnik „Majstorskog pisma“, sve je to prepustio sinu Slobodanu, ali je zato postao zaštitni lik filmova Emira Kusturice, za koje je muziku komponovao Goran Bregović. „Mesečina“, „Kalašnjikov“ su ječali na kroazeti u Kanu.

– Ja sam četiri puta osvajao prvu trubu, i tri puta smo bili najbolji orkestar. Zvanje majstora trube dobio sam 1994. godine – priseća se Slobodan, naglašavajući da je Ćale uvek bio tu u sastavu.

Film sa temama iz života Roma 1986. godine Salijeviće će dovesti na „njihov teren“. Goran Paskaljević pravi film „Anđeo čuvar“, koji je neka vrsta uvoda za Kusturičin „Dom za vešanje“.

– To smo radili u boemskoj atmosferi. Ja i Šaban Bajramović smo morali prvo da popijemo pa tek onda da se dogovaramo sa Goranom oko nastavka snimanja. U početku se ljutio, a onda je shvatio i omekšao – stoji u zabelaškama iz jednog od poslednjih razgovora koji je potpisnik ovih redova imao sa Osmanom Salijevićem krajem oktobra 1998. godine. Ćale je umro u novembru iste godine.

Iz perspektive današnjih trubača, Osman Salijević je bio najniži svirač limenog instrumenta na svetu. Najniži, a „veliki plej“ koji je davao svojom krhkom konstitucijom, promuklim glasom i izuzetno pokretnim očima ritam svim svirkama.

– On kao da je bio priključen na zvuk trube. Osećao je svaki ton, ritam bubnja i to je mogao da ujedinjuje kao najbolji dirigent. Znao je da ućuti i da svi to shvate i spuste ton – reči su Nefaila Ismailovića.

Iako se plašio aviona, Osman je pristao da bude član ekspedicije koja je otišla u Kan, kada je Emir Kusturica dobio još jednu „Zlatnu palmu“ za film „Podzemlje“. Iz tog vremena zabeleška Ćaletovih reči: „Kusturica je za mene bio Baija, iliti po srpski Bog Isus Hrist. „Mesečinom“ smo ga ispratili do sale gde je proglašen za pobednika. Francuzi šokirani kako sevaju zvuci truba. Ceo svet je bio naš, a to se kod nas Cigana sasvim drugačije shvata. I, ja sam tada dobio „Palmu“, prišla mi je i iz ruku otela trubu Šeron Stoun i poljubila me u usta. Uh kako je to bilo strasno i neočekivano…“

Kod Salijevića zanat je pekao i Boban Marković, koji će kasnije izrasti u trubačku megazvezdu i nastaviti putem „Mesečine“ i „Kalašnjikova“ sa Bregovićem, koji je umeo i znao da uvek dobro upotrebi egzotični trubački zanat samoukih majstora sa juga Srbije. „Arizona drim“ je bila trubačka deonica koja je Bobana Markovića podigla na trubački Olimp.

Danas kada se Sabor trubača u Guči možda i prisilno zbog epidemioloških razloga vraća nekoj svojoj autentici, sa manje komercijalnog ostaju priče i sećanja. Ne zaborav koji truje i traje. Časti i oduzima. Brani i napada. A i dan-danas zna se da je prvu trubu baš na jug i u Prekodolce ili okolinu doneo Pavle Krstić, deda Bobana Markovića. Doneo da se razmnoži i stvara majstore, nad majstorima, danas i učene i školovane trubače poput Marka Markovića (sina Bobana Markovića), koji nosi diplomu sa Muzičke akademije u Gracu i svih onih koji idu dalje, ne pristajući samo na ono što je trubačka svadbarska svirka.

Ismailović: „Sabor u Guči me je promovisao“

– Ko bi za mene znao da nije bilo Sabora trubača? Samo moja porodica, trubači i komšije u selu. Ovako, za mene je čuo ceo svet. Otuda, neizmerno hvala Dragačevcima – i danas stoje reči Junuza Ismailovića, od koga je Osman učio trubački zanat, a koji je tri puta osvajao „Prvu trubu“ i to 1965, 1967. i 1975. godine.

Zaboravljen u Vladičinom Hanu

I dok Vranjanci imaju i spomenik i Memorijal „Bakija Bakić“, u Vladičinom Hanu ne postoji nijedno obeležje trubačkim legendama kakve su Junuz Ismailović ili Osman Salijević. Najbolji vranjski trubački orkestri će u poslednjoj nedelji avgusta svirati u Vranju. Isto kao što se ono malo starijih Vranjanaca seća da je Bakija u velikoj Sali starog hotela Vranje svirao svakoga ponedeljka u deset sati pre podne pa sve do ručka. Bilo nekada, sada se nije ponovilo, ali se i dalje prepričava.