Zbogom, legendo!

Poznavali smo se od ranih devedesetih, drugovali smo od jeseni 1998, kad je tadašnji ministar informacija zapečatio prvo Danasova vrata, a kroz dva dana, zauvek, i vrata Naše Borbe.

Uskoro me je Gruja pozvao da pišem za Danas. Nisam mogao doći u Beograd, a ne svratiti u redakciju. Ponajviše zbog njega.

Bio je od onih glavnih urednika koji uvek imaju vremena za saradnike. Ne za tračanje, već za razgovor o poslu.

Bio je pun informacija, hrabar, žustar i borben. I kad sam radio u drugim redakcijama, imao sam šta da učim od njega.

Kad je odlazio u ambasadore, on i Duško su me s malo reči uverili da dođem za urednika Danasa. Primopredaja je bila s nogu, kako bi se reklo kafanskim jezikom.

Gruja je posle celodnevnog rada u Ministarstvu predveče svraćao na piće. Očekivao sam ga sa stotinak pitanja. Ako i nije odgovorio na sva, znao je da me smiri i okuraži.

Kasnije ću saznati da je i u redakciji i u novinarskoj branši širio dobar glas o meni. Time mi je pomogao da se i u Danasu i u Beogradu osećam kao kod kuće.

Samo u mlađim danima imao je sreću da bude mirnodopski novinar i urednik. Kad je sazreo, počinje pakao: raspada se Jugoslavija, ratovi, gaženje po ljudima i grobovima, gušenje i gašenje novina i novinara.

Nikad, nikad nije imao problem šta staviti na prvu stranu. Retko je imao priliku da preko cele strane raširi dobru vest.

Kao vršnjak, znam da je 70 godina malo. Gruja Spasović s toliko odlazi u legendu. U srpskom novinarstvu izgradio je ime koje ne mogu da izbrišu nikakvi ukazi, zabrane i presude.

Danasova porodica izgubila je ovog oktobra dvojicu očeva osnivača. Znam da deca znaju šta im je i kako im je činiti i čuvati čast Danasa.

Drage koleginice i kolege, Gruja bi rekao da nije vreme za suze. Treba dići glavu, stisnuti zube i praviti novine. Borbene.

Molim vas da prenesete saučešće Mirjani, koja je s Grujom bila i kad je bilo teško, i kad je bilo najteže. Lako odavno nije bilo.