Zborno mesto književnih svetova

Vešto zaigrao, još veštije igru završio.

Da nije njegove osobene veštine, zar bi se toliko pisaca i književnih junaka iz drugih vremena i knjiga, a koje su se izdvojile u svetskoj i domaćoj književnosti, dobrovoljno i rado useljavalo u njegov književni svet?

Sele se oni iz knjige u knjigu Markovićevu kao da su kakva putujuća pozorišna družina koja ima posla preko glave.

Sad je posve jasno, vraćanje pisca u davno prohujale dane jeste neophodnost da bi se u priču uvele precizno odabrane književne figure bez kojih prošlost ne bi ni bila ono što jeste.

I u tom kopanju po svetu uspomena, pisac koristi svestečeno znanje iz književnosti, a ono je da mu se pozavidi.

Svet uspomena?

Samo u njemu, uloge živih i mrtvih podjednako su važne.

To jeste razlog da gospođu Olgu, koja dobro zna da važnu varošku ulogu može imati samo na ovom svetu, prihvatimo kao neumrlu, i tačka.

Ni trajanja ni cilja, ni greška ni neprihvatljiva istina, ni sličnosti i bez objašnjenja, a opet – cilj velikog nauma, dobro određena tačka. Pa budi pametan, jer bogme, podosta je onih koji su idejom o njoj zaprepašćenjem zatečeni i do kraja priče u takvom stanju i ostali.

Zamisao bojara Tadića iz čiste dokolice, pomislio bi neko, a nije.

Da jeste, ne bi se došlo do neobičnog stanja gde se čitalac oseća nemoćnim, ne toliko pred pojavom koju treba objasniti, koliko pred nekoliko reči koje sadrže više nego sve ono što misli, a te reči su, vetrenjača (gde joj mesto nije).

Pa opet, udaljavanjem stojne vetrenjače od stvarnosti ne bi se dobio ništa, a izgubila bi se Priča. Zato svi i jesu izabrali da prihvate kako jeste.

Ono, istina: „Pokazalo se, međutim, da dragi Bog vladiku valjevskog jošte drži na korak iz se, tako da od svega je nerešeno ostalo tek jedno kanonsko pitanje: da li će se Bojaru Tadiću zaupokojene sveće, suđenim vremenom, samo u familijarnoj grobnici prisluživati, ponad tljenog mu tela, ili i u stojnoj vetrenjači…“

Zamršena je priča o Tadićevoj porodici i bogatstvu njenom, za čuđenje je i odnos njegov prema svojim slugama, ali sad nije reč o tome već njegovom naumu.

U središtu priče, dakle, postavljena je jedna neobična građevina i sudbina njenog još neobičnijeg graditelja… „pride što je i u zapamđenju ostalo da je većma sebi samom činio društvo, zastajkujući taman sa onima koje ne mogaše da izbegne…“ što obuzela ga zalud-gradnja.

Da nije tako, ne bi mesto građevini bilo na brdu klizištu.

A da je samo to u pitanju, možda bi… Ne, nema mesta za sve upitnike… „stojnoj vetrenjači, koja je kao gljiva ludara iznikla pod Poparskim brdom…“

Zalud-gradnja, to i jesu mesta gde Beli Marković spaja i ono što je za sve druge pisce nespojivo, ali i mesta gde za potrebe romana pisac rasipa Veliku priču ne štedeći se u rasipanju.

Ta spajanja jesu i povodi za različite mogućnosti tumačenja same priče.

I, ma kako je i ko tumači(o), dublje i temeljnije pripovesti o zalud-građevinama nema, niti će je biti.

Zato se sve i pričinjava da u romanu Stojna vetrenjača pisac ne tumači ideje svojih junaka. Naprotiv, junaci tumače piščeve ideje!

Dakako, to nije uvek po volji pisca, ali likovi ostaju pri svome. Doktor Subota, zaštitnik mnimog literate R. B. Markovića, ponajviše, čini se.

I da se na zameri, a i zašto bi? – što se na Subotu gleda kao na doktora koji dobro zna kako je čoveku suđeno da ostane sam baš u najtežim trenucima.

Koji zna mnogo više o odrazu u ogledalu, posebno onih koji su se oba sveta nagledali, pride – i tamo i amo svašta videli.

Baš takvi i na samu istoriju gledaju kao na veliku tačku koja samo krupnja i krupnja, sve se spremajući, kao zreo čir, da prsne.

Dakle, uz doziranu fantastiku, Stojna vetrenjača jeste priča o avanturi jedne izdvojene duše.

To će najpre potvrditi mnimi literata R. B. Marković, ali i svi ostali dobro poznati likovi iz njegovih knjiga, uz nezlobivi cinizam dakako.

Nema među njegovim likovima tog koji od pisca ne želi samo svoj roman.

Sad se posrećilo bojaru Tadiću, ko je sledeći?

Profesor Cvetković – kvazinaučnik što i Ajnštajnu ima itekako šta da prigovori, Beli Živorad – da se ne zaboravi, gospođa Olga… „je žuti tamo salon iznova meblisala i književno prekadila…“, biće da je tako učinila samo za potrebe ove priče, poeta Kapetanović Mlađi – pomalo pogubljena osoba, „G. Kapetanović Stariji, jedini od valjevskih gavana koga je i bojar Tadić puštao na korak preda se…“, bogme, i Sava Savanović, oh, i madam Šoša od koje se vraćaju neotvorene koverte, i svi oni koji se stalno susreću, razilaze i iznova vraćaju omeđenom prostoru, priči Stojna vetrenjača…

Na zbornom su mestu, ne baš kako ih istorija pamti – već kakvi su u očima sveta ostali, još i knjeginja Ljubica, figurativno trudna kraljica Draga, vojvoda Mišić, N. Kalabić što vazda ostaje kao lik iz nedočitanog romana i ča-Milovan Đ. Glišić i Karađorđije…

Pisac, bojar Tadić i svi ostali likovi jednostavno od čitalaca zahtevaju privremeno zanemarivanje jalove sadašnjosti i oni to rado čine.

Vremenski zidovi, dakle, vešto su uklonjeni, rukopis se doživljava i kao istorijska proza, piščevo stvarno prihvata se bez pogovora.

I nimalo, ne vara primećenje, Beli Marković punom snagom završava priču o Srbiji, recimo, od srednjeg veka naovamo, sve iznoseći sažeto i istorijske prikrivene podatke za koje neupućeni mogu pomisliti da su nebitni.

E, nije tako, jer ta pomoćna pozornica na kojoj mnoge ličnosti iz istorije repriziraju svoje životne uloge, taj preobražaj izokrenutog sveta, predočeni su uzbudljivo i jasno iako pisac to čini grubim starovremenim rečima, čini se hrapavim i neumivenim, ali i rečima koje svetlucaju kao kandila, i koje šamaraju.

Priče stvorene takvim rečima, a ima ih i koje gotovo niko ne zahvata iz srpskog jezika, same od sebe moraju biti uspele, bilo po svojoj obremenjenosti, bilo po preplitanju svega onoga na šta romansijer upućuje imaginaciju.

To jesu pričice koje pisac znalački ulančava… „podruku sa arhivskom vlagom po kojoj je i zastareli ovaj svet nastao zaudarati…“ Da.

Zalud bi i bilo tražiti sad i definiciju Vremena.

Šta to znači definisati, pa deliti vreme?

Uostalom, u kružnom vremenu nema ni početka, ni kraja, otud ni u romanu Stojna vetrenjača nemoguće je prošlost upokojiti, bože-me-prosti – kao što ni gospođu Olgu nije više moguće skloniti sa ovog sveta.

Biće, ipak, da ovo najpre jeste jasno utisnuto vreme od, ni manje ni više, nekoliko vekova u izmišljene Markovićeve priče iz stvarnog života koje jednake jesu stvarnim pričama iz izmišljenih života.

Tako je to na zbornom mestu književnih svetova.