Zdrava voda, visoki računi

Jedan od projekata koji su prošle godine završeni je i zamena 17 kilometara dotrajalih i po zdravlje štetnih azbestnih cevi u gradskoj vodovodnoj mrezi. Nove vodovodne cevi po evropskim standardima postavljene su na deset odsto vodovodne mreže u Vranju, koja ima ukupno 170 kilometara.

Direktor JP „Vodovod“ Goran Djordjević izjavio je za agenciju Beta da je time u Vranju konačno završen projekat čija je realizacija, zaslugom svih prethodnih gradskih vlasti, išla veoma sporo, ali i da postoje namere da se i ubuduće nastavi sa zamenom preostalih azbestnih cevi, za šta se traži način za finansiranje.

Deo gradjana Vranja, i to onaj deo za koje je procenjeno da su bili najugroženiji starim azbestnim vodovodnim cevima, došao je do zdravije vode za piće preko kredita za koji je garancije te 2008. godine dala Vlada Srbije. Kredit je dobijen od Vlade Nemačke, a u cilju ispunjavanja standarda Evropske Unije vezanih za pretpristupna poglavlja iz oblasti ekologije i zaštite životne sredine.

„Po projektu koji je potpisan izmedju Vlade Srbije i Vlade Nemačke, koji je realizovan preko nemačke razvojne KFW banke, bila je predvidjena zamena 17 kilometara azbestnih cevi u gradskom vodovodu i to smo i završili prošle godine. Imamo nameru da učestvujemo i u drugim projektima slične namene, tako da ćemo na jesen učestvovati na konkursu koji će biti raspisan za lokalne samouprave koje imaju ispod 15.000 stanovnika, u okviru kredita koji obezbedjuje KFW banka, na osnovu uslova koje ispunjava gradska opština Vranjska Banja“, kazao je Djordjević.

Prema njegovim rečima, problem sa azbestnim cevima u gradskom vodovodu mora da se reši i na ostatku vodovodne mreze u gradu, za šta je potrebno obezbediti izmedju 15 do 17 miliona evra, dok se u isto vreme svi novi radovi na vodovodnoj mreži i nova priključenja izvode sa cevima koje ispunjavaju aktuelne standarde iz ekologije, ali i zaštite zdravlja ljudi.

„Po standardima Evropske unije azbest je izbačen kao gradjevinski materijal ili kao material od koga se bilo šta radi. Gradski vodovod u Vranju je počeo da se gradi pre 60, 70 godina a cevi koje su tada postavljane bile su azbestne. Po projektu za koji su do sada bila obezbedjena sredstva promenjeno je prvih deset odsto najstarije postavljenih cevi od azbesta, ali treba zameniti i ostale kada se za to nadju sredstva“, rekao je Djordjević.

Od kredita za koji je garancije dala Vlada Srbije, vranjski „Vodovod“ ima obavezu da vrati novčana sredstva u iznosu od 30 odsto ukupnog kredita za projekte koji se odnose na čiste vode, kao i pet odsto od ukupnih sredstava koja su namenjena za projekte sa kanalizacionom mrežom, dok su najvećim delom dobijena sredstva bespovratna.

Deo ovih novčanih obaveza „Vodovoda“ osetili su preko računa za vodu i gradjani Vranja, budući da je preporuka investitora bila da ekonomska cena vode u Vranju, ali i u drugim gradovima u Srbiji koji su dobili sličan kredit, treba da bude izmedju jednog i 1,2 evra po kubiku, što je bilo višestruko povećanje cene vode u odnosu na dotadašnje račune. Tako je Vranje ušlo u grupu gradova sa najvišim cenama vode u Srbiji.

„To je potpisano 2008. godine, da cena vode za gradove koji su u tom projektu bude do 1,2 evra po kubiku jer je neko procenio da je to ekonomska cena i preporučena je od strane kreditne linije kao cena koja je prosečna za finansijsku održivost projekta koji se radi. Znamo da naši gradjani tu cenu ne mogu ekonomski da podnesu pa smo je smanjili i ona sada, uz poslednje povećanje od pre oko dve godine, iznosi oko 80 dinara bez PDV-a, tako da je prosečan račun za četvoročlanu porodicu u Vranju oko 1.500 dinara mesecno“, kazao je Djordjević.

Djordjević navodi da „i ova cena nije adekvatna ali je socijalno primerena ekonomskom trenutku u kome se sada živi“.

„Sva javna preduzeća a ne samo „Vodovod“ moraju da se ponašaju tržišno, a ako nemaju adekvatnu cenu svojih usluga ta državna preduzeća će da propadnu i u jednom trenutku nećemo imati adekvatnu uslugu. Da li se voda mnogo ili malo plaća su komentari koji liče na grubo politikantstvo nekih politickih partija“, rekao je Djordjević.

Prema njegovim recima JP „Vodovod“ ima razloga da bude zadovoljan sa procentom naplate računa za vodu, u čemu se pokazalo da su Vranjanci izuzetno disciplinovani, pa tako naplata računa za fizička lica iznosi do 94 odsto, dok je naplata računa kod pravnih lica izmedju 83 i 87 odsto, što je iznad republičkog proseka.

Predsednik gradskog odbora opozicione Socijaldemokratske stranke (SDS) u Vranju Igor Andonov, koji je kao član Demokratske stranke (DS) bio zamenik gradonačelnika Vranja u vreme kada je potpisan ugovor o kreditu za zamenu azbestnih cevi u gradskom vodovodu, izjavio je za agenciju Beta da je tačno da je ugovor predvidjao povećanje cena vode, kao garanciju dok se ne vrati kredit.

„Da se gradjani Vranja ubrajaju u one koji plaćaju medju najskupljim računima za vodu u Srbiji to je istina i to jeste predvidjeno kreditom koji je dobijen preko KFW banke, jer oni tada nisu imali garanciju da će kredit biti vraćen, pa su mislili da je cena vode garancija. Medjutim, kada se vrati kredit dobra je volja „Vodovoda“ i gradskih vlasti da li žele ili ne da smanje cenu vode, jer nakon isplate kredita njihovom voljom cena vode može da se koriguje na nivo prosečne cene vode u Srbiji. Pri tom Vranje spada u red gradova sa najmanjim ličnim dohotkom na nivou republike“, kazao je Andonov.

Andonov navodi da se nameti na račune kada su u pitanju gradske usluge u Vranju teško vraćaju u rikverc, te da tako gradjani Vranja, takodje preko računa za vodu, još plaćaju po pet dinara solidarnosti za izgradnju brane „Prvonek“ koja je završena 2004. godine.

„Što se tiče brzine radova na zameni azbestnih cevi u gradskom vodovodu, na osnovu kredita KFW banke, mogu da kažem da su se radovi odvijali jako sporo i da je trebalo da budu završeni ko zna kada, dok kvalitet izvršenih radova ne mogu da komentarišem jer u to nisam upućen“, rekao je Andonov.

Tekst je realizovan u okviru projekta Medijskog centra Beta u saradnji sa udruženjem Fraktal kao sastavni deo projekta „Udruženja gradjana kao ravnopravni partneri u monitoringu javnih finansija“ i sprovodi se u okviru Programa podrške civilnom društvu i medijima 2014-2015. Evropske komisije. Izneti stavovi ne predstavljaju nužno i stavove organizacija koje su podržale projekat.