Zdravo, ja sam nezaposlena

Vizuelni aspekt filma „Pijev život“ je, očekivano, potpuno zadivljujuć, ali mene muči onaj dramaturški. Priča o preživljavanju u čamcu sa tigrom, hijenom, majmunom i zebrom, koju glavni lik, u zrelim godinama, otkriva jednom piscu, ispostaviće se netačna i potpuno izmišljena. Pi je sukob sa tragičnim posledicama, između njega, majke, kuvara i Japanaca, zamenio plemetijiom pričom o životnjama i čoveku. I onda Pi pita, mog kolegu, pisca koja mu je priča intresantnija, a on će ladno: „Ova o životinjama!“. To kaže pisac! Zar ne bi daleko napetija i uznemirujuća bila priča o zastrašujućoj ljudskoj prirodi, spremnosti pojedinca da učini neshvatljiva dela i pređe granice sopstevne etike i čovečnosti, ne bi li preživeo? Nije li to savršena dramska situacija- sukob četiri različita lika u čamcu za spasavanje, njihova sebičnost i bezgranična želja da opstanu? Ja bih radije to gledala. Izgleda da nisam razumela film…

15. februar // petak //

Kako se slavi Dan državnosti u mom kraju? Obeležava se uz rođendan desničarske organizacije u svečanoj sali opštine! Piše u najavi, na stilizovanim plakatima sa prizorom Karađorđa u Orašcu (ne kafani), da je reč o svečanoj akademiji „Srbija se umiriti neće“. Mislim, stvarno, gde ćeš prikladnijeg mesta za ovakvo slavlje od Voždovca i ulice Ustaničke?

Prvo je ministar pravde učestvovao u protestnoj šetnji sa „1389“ i „Obrazom“, a sada, evo, opština ustupa salu grupi „Zavetnici“ koja poriče postojanje genocida u Srebrenici i bilo kakvu odgovornost Srbije za ratne zločine, dok sa navijačkih tribina zove na nasilnu odbranu teritorija i preti zbog organizovanja Parade ponosa. Ali, pozivaju se na tradicionalne vrednosti i božiji blagoslov, pa je, izgleda, onda sve to sasvim opravdano?

16. februar // subota //

Za manje od nedelju dana počinje Fest! Još za vreme studija, kraj februara i prve dane marta moje kolege i ja provodili smo po Sava centru, DKCu, Domu omladine, hladnoj sali našeg fakulteta, i gledali barem po petnaest-dvadeset filmova. Fest je navika, nešto što se podrazumeva, kao Bitef ili autorski. I nema boljeg osećaja od gledanja filmova na jutarnjim projekcijama u SC, iz prvih redova!

Karte su danas kupljene! Ne gleda mi se ni staromodni biografski spektakl „Linkoln“, ni raspevani Igovovi „Jadnici“, a novi Vudi Alen je, uverila sam se letos, katastrofalan. Priznajem da sam „Ljubav“ već gledala, nisam mogla da izdžim, ipak je to Haneke! Jedva čekam novog Vinterberga („Lov“) i zanima me kakav je novi film Suzan Bir, mada naslov filma zvuči stvarno ljigavo- „Ljubav je sve“, i naravno „Krugovi“. Biće i nekih super filmova u DKCu, nadam se.

17. februar // nedelja //

Jedina politička emisija koju povremeno gledam je „Nedeljom u 2“, a današnju nisam mogla nikako da propustim jer je gost Aleksandra Stankovića bio Oliver Frljić, reditelj sa kojim pozorište regiona konačno (ponovo) postaje polje ozbiljnog društveno-kritičkog angažovanja i hrabro suočavanje sa našom političkom prošlošću i odgovornošću.

Gostujući na prvom programu Hrvatske radio televizije, Frljić je, sasvim očekivano, govorio o cenzuri plakata za „Fine mrtve djevojke“ i svojoj odluci da prekine dogovorenu sradanju sa „Gavelom“, zatim o prećutkivanju pedofilije unutar crkve, ali negde na samom kraju emisije, spomenuo je situaciju u kojoj se nalazi „Hrvatsko narodno kazalište“, otvoreno problematizujući estetske kriterijume, nedostatak bilo kakvog kritičkog odnosa, prevaziđenost u izrazu, ističući da ovo pozorište odavno nije relevantno, kao i da se na njega troše ogromne pare iz državnog budžeta. Sve bi ovo moglo, od reči do reči, da se zameri i našem „Narodnom pozorištu“ samo, na žalost, ovde to nema ko da kaže na nacionalnoj televiziji.

18. februar // ponedeljak //

Postoji jedan trenutak o kojem razmišlja skoro svaki student, od prvog dana kada upiše fakultet, pa sve do konačnog diplomiranja- odlazak na biro! Sećam se kako su nas plašili na vestima, sa onim prilozima i kadrovima ljudi koji čame po hodnicima biroa za nezaposlene, uz podatke da hiljade ljudi, bezuspešno čeka na posao. Pošto mali broj studenata umetničkih fakulteta, među koje i ja spadam, teško može odmah i lako dobiti stalno zaposlenje, u glavnom se radi honorarno, na ugovor, pa bez prijave na biro nema beneficija kao što je personalizovana bus plus karta.

I tu je onaj depresivni momenat, kad diplomiraš, a kolege zastrašeno pitaju- jesi išla, jesi li se prijavila? Kao da je to najveći poraz u životu. Zdravo, ja sam Tamara Baračkov i ja sam nezaposlena- to mi piše na markici za prevoz.

Dođeš, dobiješ neki formular i papire, pošalju te kod savtenika koji odmah, s vrata, kaže da, čime god da se baviš, ne očekuješ da ti nađu posao jer oni to ne mogu. Kad čuje da sam dramaturg, ponovi da tek takvima ne mogu naći posao (ma nemoj?), naravno ni zdravstveno ne obezbeđuju, to se radi u drugoj zgradi (na drugom kraju grada), može potvrda za markicu, ali ona važi samo par dana. Uz sve to, obavezan si da se javljaš svaka dva meseca, inače te brišu iz baze i tvoje šanse da preko njih nađeš posao (koje su inače ravne nuli, rekli su odmah na početku), tek sad ne postoje (vidi li neko u ovome logiku?). I tako sam ja danas išla da se javim, ništa drugo, samo da svratim da se javim, po protokolu… Promeniš šest prevoza, da se javiš. Pa šta kukaš? I onako si nezaposlena, šta bi drugo imala da radiš?

19. februar // utorak //

Moja nova omiljena serija je „Haouse of cards“ i danas mi je pošlo za rukom da pogledam pet epizoda zaredom! Možda ne bi trebalo da se hvalim ovako žalosnim sposobnostima, znam da su ljudi u stanju da provedu celu noć gledajući, u cugu, celu sezonu neke serije („Breaking bad“ ima reputaciju da se gleda u jednom dahu), ali ja jedva izdržim da vežem 3 epizode „Mad men“ i to je maksimum! Nemam kondiciju za maratonska gledanja. Inače sam jedna od malobrojnih koji su, do nedavno, serije gledali konvencionalno- ono kad postoji tačno vreme kad se epizoda emituje, pa sve podređuješ tome, onda nestrpljivo čekaš sutradan ili ne daj Bože sledeću nedelju za narednu epizodu i tako… Ali, naše televizije odavno nisu otkupile ništa što je snimljeno u poslednjih deset godina, tako da dobri stari torrent spašava situaciju. I HBO Go, da ne ispadne da se koristim samo ilegalnim sredstvima.

„House of cards“ je u Americi najavljena kao revolucije u načinu gledanja serija- od 1.februara svih 13 epizoda dostupne su svakome ko ima nalog na Netflix-u (dakle, ne nama), omogućavajući gledaocu da gleda epizode kad on želi, tj. kad mu vreme dozvoljava.

Ipak, ne čini samo ovo“House of cards“ intrigantnom serijom. Kroz osvetu razočaranog političara (Kevin Spejsi) koji, iako zaslužuje, nije unapređen u državnog sekretara, otkriva se mehanizam okrutnog i beskrupuloznog političkog sistema. „House of cards“ je brilijantno napisana, napeta drama, suptilne trilerske atmosfere, sa mračnim i nemilosrdnim likovima. Jesam li spomenula da je producent i reditelj nekoliko epizoda Dejvid Finčer?

20. februar // sreda //

Neko je na fejsbuku prosledio upozorenje da je u parkiću na Vračaru bačen otrov. Poslednjih dana, stalno čitam o tome- svuda po gradu, baca se otrov koji ubija životinje za manje od petnaest minuta. Da ne pominjem vesti o novim slučajevima mučenja pasa lutalica… Pre neko veče, komšinica mi je zamerila što puštam uličnog psa da se ugreje u hodniku zgrade, iako je napoju temperatura u minusu. To su samo kučići, kaže, oni su sa ulice i na sve su navikli, oni su drugačija bića, nisu ljudi.

Mi ovde u kraju imamo tri super kera o kojima se brinemo, hranimo ih, oni se zabavljaju jureći kola, ispraćaju komšiluk na pijacu i u samoposlugu. Sada ih je troje, a prošle godine ih je bilo četvoro. Veselinka (tako sam je zvala, jer ne pamtim srećnije kuče) je bila mali terijer mešanac, neverovatno oduševljen ljudima, iako je bila pas kojeg su gazde odbacile. Prošlog leta, Veselinka je stradala na najgori način. Jedne noći, napao ju je pitbul kog je gazda šetao bez povodca i korpe. Kamere bankomata snimile su kako je, u trenutku napada, jedno od tri ranije pomenuta kučeta (mislim da je zovu Nadica) pokušalo da odbrani Veselinku, ali nije bilo šanse protiv pitbula. Slabijeg psa bio je spreman da brani samo drugi pas, ne čovek, gazda pitbula. On je samo stajao i gledao. Verovatno je mislio- šta ima veze, to su samo kučići sa ulice.

Autorka je dramska spisateljica