Ilustracija Foto: EPA-EFE/MARKO DJOKOVICMnogo puta je ponovljeno da su zdravstveni radnici „na prvoj liniji fronta“. Da su „na izmaku snage“ postalo je opšte mesto. Svi znamo da su „heroji“.
Međutim, nešto manje je poznato da zdravstveni radnici trpe ozbiljne psihološke posledice tokom pandemije.
– Kada sve ovo prođe, ako ikad prođe, od nas će ostati jedna gomila mentalnih i fizičkih invalida – kaže neurolog Gorica Đokić iz Sindikata lekara i farmaceuta.
Među mnogobrojnim studijama koje su se prošle godine pojavile o kovidu 19, postoji i značajan broj onih koje se bave uticajem pandemije na mentalno zdravlje zdravstvenih radnika.
Istraživanje iz Italije, koje je obuhvatilo zaposlene u Univerzitetskoj bolnici Verona, koja se nalazi u delu države gde je zabeležen prvi smrtni ishod od kovid 19 u Italiji, pokazuje da je više od polovine zdravstvenih radnika imalo simptome posttraumatskog sindroma – stanja koje neretko prati ratne veterane.
Pri tome, pomenuto istraživanje obuhvatilo je 2.195 zdravstvenih radnika od kojih većina zapravo nije bila direktno zadužena za zbrinjavanje kovid bolesnika – 17 odsto učesnika radili su u jedinicama intezivne i poluintezivne nege a još 7.6 odsto je učestvovalo u zbrinjavanju kovid obolelih, dok su ostali bili zaposleni na odeljenjima koja nisu bila primarno usmerena na zaražene korona virusom.
Da je broj ispitanika koji su bili najodgovorniji za kovid pacijente bio veći, moguće je i da bi udeo onih sa značajnim tegobama bio izraženiji.
U ovakvoj strukturi ispitanika pokazano je da je 63.2 odsto njih prošlo kroz neko traumatično iskustvo vezano za kovid, da je 53.8 odsto imalo simptome posttraumatskog sindroma (PTSD), da je 50.1 odsto imalo simptome anksioznosti a 26.6 odsto simptome depresije.
Tamara Džamonja Ignjatović, psiholog i profesorka na Fakultetu političkih nauka, kaže da PTSD nastaje kao “posledica izloženosti traumatskom iskustvu, obično kada se osoba oseća bespomoćno da utiče na ishod događaja, odnosno da kontroliše događaje”.
– Tokom proteklih, sada već skoro godinu dana, medicinski radnici su upravo izloženi visoko stresnim okolnostima, koje povremeno imaju i karakter traumatskog iskustva, posebno kada ste izloženi patnji drugih ljudi kojima ponekad ne možete da pomognete. To je fenomen vikarijske traume – traume koja je posledica posmatranja traumatskog iskustva drugih ljudi – navodi Džamonja Ignjatović.
Ona dodaje da se na sve još pridodaje izloženost riziku od zaražavanja, ali i sami uslovi rada.
– Kod nas je izuzetno visok stepen zaražavanja i smrtnosti medicinskih radnika što je posledica nedovoljnog stepena zaštite. Sami uslovi rada pod skafanderima, broj intervencija, pacijenti koji neprestano pristižu, a da se kraj tome ne nazire, sve to dovodi do iscrpljenosti i vulnerabilnosti za sagorevanje, pa i razvoj PTSD simptoma – ističe sagovornica Danasa.
Neobjavljeno istraživanja master studentkinje Ive MIljić, rađeno na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, u koje smo imali uvid, pokazuje čitav spektar osećanja kroz koja prolaze zdravstveni radnici u Srbiji – od mentalne i fizičke iscrpeljnosti i gubitka apetita preko osećanja tuge, bezvoljnosti, nemoći, besa – do košmara i nesanice.
Kao posebno upečatljivo osećanje izdvaja se nemoć u situaciji dok posmatraju kako im pacijenti umiru, svesni da su im to poslednji trenuci, a da sami ništa ne mogu da urade da pomognu. Pored pacijenta, gube i svoje kolege.
Jedna od doktorki koja je trebalo da govori za Danas o svojim iskustvima tokom pandemije, u odgovoru na naša pitanja samo je kratko napisla – “umro nam je kolega hirurg pre sat vremena…Fudroajantna korona. Eto kako nam je”.
Gorica Đokić se seća situacije kada je u Čačku za par dana umrlo nekoliko lekara –
– Njihove kolege su zanemele. Nedelju dana nisu mogli da progovore. Ispraćali su svoju doktorku koja ih je lečila kao decu – kaže Đokić.
Sagovornica Danasa objašnjava da „kada je najgore, kada su bolnice najpunije, lekari izvlače poslednji atom snage da pomognu i ni o čemu drugom i ne razmišljaju“.
– Kada to sve prođe počinje da se osećate kao izduvan balon i ne možete da se pomerite – kaže Đokić.
Kako dodaje, ona je „imala sreće“ jer je bila raspoređena na Institutu za reumatologiju, gde je bio „odlično organizovan rad“ i gde tokom njenog boravka niko nije preminuo.
– Da su nam masovno umirali pacijenti, ja ne znam kako bih to podnela. Ja sam izabrala da budem neurolog a ne hirurg – kaže Đokić.
„Potrebna pomoć na licu mesta“
Kako bi se pomoglo zdravstvenim radnicima da izađu na kraj sa iskustvima sa posla, pri klinici Laza Lazarević otvorena je linija preko koje medicinski radnici mogu zakazati savetovanje. Ovaj vid podrške nazvan je „Ni heroji ne mogu sami“, a Tamara Džamonja Ignjatović kaže da je ovakva telefonska linija “korisna, ali svakako nedovoljna vrsta podrške i pomoći”.
“U kriznim situacijama se ne čeka da neko ode po pomoć, već pomoć ide ka onima kojima je potrebna. Znači potrebni su mobilni timovi, koji su dostupni, dolaze u bolnice i pružaju prvu psihološku pomoć na licu mesta, kao vrstu intervencije u krizi”, ističe Džamonja Ignjatović.
Ovaj projekat je dobio podršku projekta Vlade Švajcarske „Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Mišljenje koje je izneto u ovom članku je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetasa ili Građanskih inicijativa
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
