Svaki građanin plaća oko 1.000 evra godišnje, lečio se on ili ne: Od čega onda boluje srpsko zdravstvo

Ukoliko se uzme u obzir da svaki zaposleni u državi plaća obavezno zdravstveno osiguranje od 10,3 odsto na bruto platu bez mogućnosti da utiče na to, onda je potpuno legitimno očekivati blagovremenu, prihvatljivu i svrsishodnu zdravstvenu zaštitu, a ne ocene i procene o tome da li je i ko zadovoljan ili ne.

Draško Karađinović, koordinator NVO Doktori protiv korupcije, kaže za Danas da se naplaćivanjem 10,3 odsto svakom osiguraniku na bruto platu prikupi godišnje 550 milijardi dinara ili 4,6 milijardi evra.

Zdravstvo – računica

„Na ovaj iznos trebalo bi dodati još 1,9 milijardi evra koje građani plate iz džepa za usluge u privatnom zdravstvu. U zbiru, ukupna državna i privatna potrošnja za zdravstvo prelazi 10 odsto BDP, što je između 6,5 i sedam milijardi evra na godišnjem nivou. Na ovaj iznos treba dodati i kapitalne investicione troškove kao i subvencije svojim zdravstvenim kapacitetima blizu 160 lokalnih samouprava. Znači, kada se sve uzme u obzir i podeli sa brojem stanovnika u Srbiji, svakog građanina zdravstvo košta bar 1.000 evra godišnje, lečio se on ili ne. Ujedno, važno je podsetiti da uporedive države troše na zdravstvo od šest do osam odsto BDP“, objašnjava on.

Za primere uporedivih zemalja, on podseća na podatke Svetske zdravstvene organizacije (SZO) o ukupnim izdacima za zdravstvo kao procenat BDP.

„Mađarska 8 odsto, Grčka 9,8, Rumunija 5,3 i Bugarska 7,4 odsto. Nedavna izjava ministra Lončara `da pacijentima na kraju lečenja kada izlaze iz državne bolnice treba dati račun da vide koliko to sve košta` izazvala je burne reakcije u javnosti. Nesmotrenost izjave ostavlja utisak ljutnje ministra na građane koji zahtevaju kvalitetnije zdravstvo. Međutim, burne reakcije su posledica opšteg nezadovoljstva stanjem u zdravstvu, a konkretan povod su (pre)dugačke liste čekanja na dijagnostičku ili terapeutsku uslugu u državnom domu zdravlja ili bolnici, koje taj isti građanin finansira, iz svoje bruto zarade i to procentualno od 10,3 odsto“, naglašava sagovornik Danasa.

Zdravstvo i težina problema

Karađinović ukazuje na težinu problema i sagledavanjem osnovnih činjenica: Srbija na svojih 6,7 miliona stanovnika ima preko 34.000 lekara i 9.000 stomatologa što je, kako kaže, znatno više od proseka po glavi stanovnika od onog u zemljama EU.

„Srbija ima i veći bolnički krevetski fond od proseka ranije pomenutih zemalja. Na žalost, rezultati su poražavajući: Srbija je u vrhu Evrope po smrtnosti od najčešćih patologija, kardiovaskularnih i onkoloških oboljenja, 700.000 građana ili 12 odsto stanovništva nema nijedan zub… Ukratko, postoje kadrovi, infrastruktura, finansije, ali rezultat uporno izostaje. Zaključak je jasan: zdravstveni sistem je očigledno pogrešno postavljen, a to rezultira negativnim ishodima uprkos visokoj potrošnji pa je i nezadovoljstvo građana opravdano. I ne bi trebalo da bude mesta ljutnji već konstruktivnom rešavanju problema“, mišljenja je taj lekar.

On predlaže i mogućnost rešenja tog besciljnog lutanja od metode do metode za poboljašanje zdravstvenih usluga, posebno ukoliko se uzme u obzir da u Srbiji rade neka vrlo čuvena imena, čak i u svetu, imamo opremu, neophodne kadrove, ali adekvatne kapacitete.

Moguća sistemska promena u zdravstvu

„Stoga bi bilo korisno da ministar razmisli i ponudi sistemske promene koje bi zdravstvo učinilo efikasnijim, racionalnijim i dostupnijim. Sistemske promene podrazumevaju promene sistemskih zakona, a tu je svakako prioritet ukidanje mogućnosti dopunskog privatnog rada državnih lekara i stomatologa normirane u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti. Mnogo puta su opisane štetne posledice legalizovanog konflikta intresa. Ukratko, legalni konflikt interesa snažno smanjuje produktivnost u državnom zdravstvu i proporcionalno tome stvara veštačke liste čekanja na pregled, snimak, dijagnostiku i intervenciju. Što su duže liste čekanja, odnosno što je dostupnost usluga manja u državnoj ustanovi, veća je tražnja u privatnom sektoru. Građanin, primoran da se leči u privatnoj praksi, ponovo plaća uslugu koju je već platio kroz doprinos (onih 10,3 odsto svakog meseca od bruto zarade), ali ovog puta iz džepa. I vrhunac paradoksa koji snažno iritira: građanin-pacijent često plaća istom državnom lekaru koji je sada u ulozi privatnika, a do koga nije mogao da dođe zbog dugačke liste čekanja u državnom zdravstvu“, navodi on, podsećajući da su građani bezmalo bili žrtve opisanog sistemskog konflikta interesa i sa opravdanim gnevom komentarišu ovo svoje iskustvo.

Karađinović dodaje i da „na opasnosti od ove fundamentalno promašene norme, a koja kompromituje funkcionisanje celog zdravstvenog sistema je, u nekoliko navrata, ukazivala i  Danica Grujičić, prethodna ministarka zdravlja.

Ukazivanja Danice Grujičić na probleme u zdravstvu

„Na žalost, ta ukazivanja, hrabra ali nedorečena, nisu dovela do ukidanja sistemske koruptivne norme. Učeći se na, uslovno rečeno, neuspehu svoje predhodnice, pred ministrom Lončarom u njegovom sadašnjem mandatu, su dve mogućnosti: da se zadrži u okvirima anahrone matrice sadašnjeg dekadentnog modela i zadovolji aktivnostima kvantitativne prirode, ili da napravi zaokret ka drugoj mogućnost koja podrazumeva kvalitativne promene zdravstvenog sistema i reformsku implementaciju strukturnih rešenja iz uspešnih tranzicionih država. Od spremnosti na ukidanje ozakonjenog konflikta interesa će zavisiti pravac kretanja srpskog zdravstva u narednom periodu“, predlaže naš sagovornik.

Da je čitava situacija koja traje decenijama unazad neodrživa, ukazivali su i Dragan Milić, kardiohirurg iz Niša, pre nekoliko dana, rekavši da su liste čekanja poligon za koruptivno delovanje, ali i već pomenuta eks ministarska Grujičić koja je navela da se liste čekanja u ortopediji namerno prave da bi pacijenti odlazili kod privatnika i plaćali iz svog džepa lečenje.

„Vi, prepodne radite u državnoj firmi, a popodne privatno“

„Vi prepodne radite u državnoj firmi, a onda popodne odlazite da radite privatno. Privatna praksa mora da postoji i ne želim da me neko shvati pogrešno, nisam protiv privatne prakse, štaviše, mislim da bi trebalo da se izjednači sa državnom praksom, ali je direktan konflikt interesa kad radite istovremeno na oba mesta“, kazao je Milić.

Ovo dosad rečeno je samo jedna strana medalje. Očigledno je veliki i brisan prostor u čitavoj toj zamršenoj priči i deo koji se odnosi na prava pacijenata, i to u smislu da li oni uspevaju lečenje da dobiju na vreme, onda kada im je to zaista potrebno obijajući pritom pragove ustanova i besomučno zovući razne kol – centre da zakažu pregled. Ali i ne manje bitno, šta će pacijentu račun posle pružene zdravstvene usluge jer, pod jedan – već ju je platio (10,3 odsto od svog bruto ličnog dohodtka), a pod dva – koja je upotrebna vrednost te informacije ukoliko pacijent nije organizator zdravstvenog sistema u Srbiji, već samo njegov korisnik?

Prilično nedorečeno

Zato, Hajrija Mujović, doktorka medicinskih prava na Institutu društvenih nauka i poredsednica Udruženja za zdravstveno i medicinsko pravo, podseća za Danas da je ministar Lončar ostao prilično nejasan kada je rekao tu stvar o izdavanju računa pacijentima posle poregleda samo da bi videli šta koliko košta u državnom zdravstvu.

„Utisci posle te izjave su različiti, ali se ne shvata razlog uručivana računa. Ne znam koliko su pacijenti zainteresovani da vide račune ukoliko im se već izdvaja iznos od ličnog dohotka za obavezno zdravstveno osiguranje. Sa druge strane, ako razmišljamo o tome da li za sredstva koja se izdvajaju za zdravstveno osiguranje postoji informacija kako se ona troše i da li dobijamo kvalitetene usluge za taj novac, da li su liste čekanja predugačke i da li sve to može da bude bolje, onda sve to vezujemo za kvalitet zdravstvene usluge“, ističe Mujović.

Dodaje da joj se čini da postoji nezadovoljstvo građana da ne mogu adekvatno i na vreme da dobiju zdravstvene usluge.

„Sada možemo samo da apelujemo da se stvari menjaju. Moguće da je namera Lončara u vezi sa izdavanjem računa da se pokaže i da se dosta velika sredstva izdvajaju na lečenje pacijenata ili da su te usluge jeftinije u odnosu na privatni sektor. Ostao je dužan za objašnje građanima šta će im taj račun. Ako bismo sad gledali striktno, po Zakonu o pravima pacijenata, pacijent bi trebalo da zna unapred koliko će neka usluga da ga košta, a ne posle pregleda“, objasnila je ona.