„Zelena ekonomija“ u staro gvožđe

Tadašnji stručnjaci su locirali fabriku preko puta elektrane, na raskrsnici puteva koji vode ka naselju „Kanal“ i ka glavnoj saobraćajnici Kostolac – „Majdan“ Kostolac, kako bi sirovinu, tj. pepeo, direktno dovodili u silos cevovodom iz nekadašnje TE „Novi Kostolac“, koja je imala instalisanu snagu od 44 MW. U silosu se pepeo taložio i pripremao za proizvodnju blokova. Ovo postrojenje za pravljenje građevinskih elemenata od pepela i šljake podigli su rudari i seljaci krajem pedesetih godina, shvatili su da pepeo nije otpad već sirovina koja ima svoju tehnološku i ekonomsku vrednost. Od blokova proizvedenih, tada „novom tehnologijom“, od pepela, sagaradili nekoliko zgrada u Kostolcu, koje, osim delimično propalih fasada, stoje stabilne i traju 50 godina. Oni su to uradili i dokazali da su u potpunosti osvojili novu tehnologiju proizvodnje građevinskih elemenata od pepela i gradnje sa pepelom, koja je u to vreme uzimala veliki zamah u svetu. Još tada svojom vizijom, znanjem i radom stvarali su nova radna mesta, pravili nove proizvodne programe i trasirali put onome što političari u Srbiji danas zovu „zelena ekonomija“.

Kasnije su od samoupravljača sa vizijom, „isejani“ poslušnici postavljani na važna upravljačka mesta od strane otuđene političke moći koju je zanimala samo vlast, dok za proizvodnju i stvaranje novih materijalnih dobara nisu marili. Tada moderna fabrika blokova pripojena je požerevačkom preduzeću za proizvodnju građevinskih materjala „IGMA“ čije rukovodstvo nije imalo ni volje ni znanja da nastavi sa radom po novoj tehnologiji, te je ovaj pogon veoma brzo prestao da proizvodi građevinski materijal. Tehnološko znanje i „vizije“ rukovodilaca „IGMA“- e bilo je toliko da su oni jedino umeli da koriste plac ovog pogona za skladištenje raznoraznog rasutog materijala. Potom je tokom devedesetih – dvehiljaditih usledila privatizacija ovog preduzeća. Novi vlasnik nije znao da sedi na zlatnoj žici i da je samo prodajom pepela kao refuz mogao da zaradi 10 ? /t pakujući ga u džakove. Ali i on se držao klasične, već prevaziđene tehnologije proizvodnje građevinskog materjala, pa je tako i završio u stečaju, ostavivši radnike oba pogona bez posla.

A šta je danas u kostolačkom ugljenom basenu ostalo od proizvodnih pogona i zelene ekonomije, o kojoj političari toliko pričaju? Ostali su samo romi koji po ulicama, na kopu, smetlištu sakupljaju sekundarne sirovine, koje kasnije odnose raznoraznim preprodavcima. Jedan od njih se nalazi u krugu pogona stare „ciglane“, kako su građani nazivali pogon za pravljenje blokova od pepela.

Nekada je Kostolac imao stručnjake, koji su poznavali svetsku tehnologiju izgradnje zgrada od pepela, kojom se danas grade najviši i najluksuzniji neboderi u Dubaiu. (Saudijska Arabija). Danas u Kostolcu, poslove budućnosti obavljaju samo sakupljači sekundarnih sirovina, na najprimitivniji način. Ovakva realnost otvara pitanje preko 2000 nezaposlenih koji su se prijavili na poslednjem konkursu za poslove u PD „TE-KO Kostolac“, a nisu dobili radna mesta. Šta će biti sa radnicima iz državnih i privatnih firmi koje odlaze u stečaj ili su već u stečaju? Političari danas govore da se rešenje pitanja nezaposlenosti nalazi u „zelenoj ekonomiji“, što nije daleko od istine. Samo je problem kako danas, u uslovima zakonskih i partokratskih prepreka doći do tog rešenja, do novih radnih mesta koja smo imali još šezdesetih godina prošlog veka.