Želimo da naše pozorište inspiriše Rome

Većina ljudi ima jedinu priliku da vide Rome kako čiste ulice, peru automobilska stakla, ili kako prose. Nažalost, to je predstava koju mnogi imaju o Romima. Da bi se, međutim, neko bolje upoznao morate nešto više znati o njemu, između ostalog morate poznavati i njegovu kulturu, kaže Zoran Jovanović, pozorišni reditelj i osnivač jedne od najvažnijih kulturnih ustanova ovdašnjih Roma, teatra Suno e Rromengo, koji je za relativno kratko vreme uspeo da privuče pažnju i ovdašnje i inostrane javnosti. Jovanović kaže da se u uspeh njihovog teatra može upisati i to što je to zasad jedino romsko pozorište koje je uspelo da dobije sopstveni objekat, te se radi u koliko-toliko pristojnim uslovima. Ali put do toga bio je prilično trnovit.

Važna je poruka

Pozorište Suno e Rromengo učestvovalo je i na nedavnom Festivalu kulture Roma Romart u Subotici, a Zoran Jovanović najavljuje da će od naredne godine on biti ne samo gost, već i član ekipe koja organizuje taj festival, i to selektor pozorišnog dela. – Pokušaćemo da nađemo prave pozorišne predstave, da prikažemo još neke ekipe koje se bave teatrom, bez obzira da li su amateri ili ne. Bitno je da je predstava kvalitetna i dobra, da ima poruku, što je svakako još jedna mogućnost promocije onoga što se radi na planu pozorišne umetnosti u romskoj zajednici – kaže Jovanović.

– Počeo sam iz Kulturnog centra u Beogradu na Dorćolu, kod Ljubice Beljanski Ristić, zatim kod Borke Pavićević u Centru za kulturnu dekontaminaciju, a zatim je došao Bitef, posle čega je moj petogodišnji rad, u početku samostalan, konačno urodio plodom. Počeli smo s pet mladih ljudi, a danas nas ima petnaestoro. Sreća u svemu tome je što sam, dakle, već poznavao mnogo ljudi iz sveta pozorišta i mnoge institucije, tako da smo svoju publiku dobijali kroz sve njih… Za mnoge je to bila prilika da prvi put pogledaju neku predstavu jednog romskog teatra. U početku to što smo radili bili su uglavnom mali projekti, da bi kasnije rasli i prerasli u veliku predstavu – jednu, drugu, treću. Rezultat je da mi već tri godine učestvujemo na velikim festivalima – Budva Grad teatar, tri puta, Bitef teatar. Igrali smo u rezidenciji SCG u Francuskoj, bili smo na mnogim drugim značajnim mestima. Na neki način mi smo i neka vrsta spektakla – po tome što smo trenutno prvi romski teatar koji ima sopstveni prostor. Jer, ovaj naš teatar u Novim Karlovcima Suno e Rromengo prvi je u Evropi, a možda i u svetu, koji ima pravi pozorišni prostor, svoje rekvizite, svoju šminkernicu, rasvetu i svoje glumce – priča reditelj Jovanović o svom pozorišnom putu i nastajanju Suno e Rromengo teatra.
Pozorište koje pred sobom ima predznak romsko nesumnjivo je moralo preći nimalo lak put do nalaženja svog mesta u svetu pozorišne umetnosti, ali takođe nimalo lak zadatak nije ni dovesti publiku kojoj je to pozorište u najvećoj meri namenjeno. – Romi su narod muzike, s kojom i žive i umiru, a gluma i pozorište jesu teme s kojima se u svom životnom prostoru ne susreću baš često. No, to nije zato što ne vole pozorište, oni prosto smatraju da im tamo nije mesto – napominje Zoran Jovanović.
– Na predstave dolaze isključivo obrazovani Romi, oni koji su završili škole, a to je vrlo mali broj. Romi u stvari u sebi nose nešto drugo. Kada im kažete – hoćete li na predstavu, oni obično odgovaraju – nije meni mesto tamo, nisam ja za to. Zašto? Ne zato što ne vole pozorište, što ne poznaju glumu. Naprotiv, Romi mnogo glume u svom životu. Oni glume sreću, glume radost i sve ostalo, iako su u principu veoma setni ljudi. Romi su u duši tužni i sve romske pesme su veoma tužne, ali vi nećete na ulici sresti tužnog Roma. Na ulici su oni veseli, srećni, i to je deo tog talenta za glumu koji Romi poseduju. Ali oni, međutim, nemaju osećaj da treba ići u pozorište. Upravo zbog toga smo pokrenuli projekat koji želimo da poklonimo Romima – da naš teatar dođe njima u goste. Od sledeće godine nameravamo da u romskim naseljima, tamo gde oni žive, u njihovom krugu, igramo predstavu „Nije sve kao što izgleda“. To će za njih biti veoma lepo i verujem da će predstavu doživeti kao nešto posebno interesantno, ali i edukativno. Verujemo da će mnogi Romi kada se neposredno susretnu s pozorištem poželeti da svoju decu pošalju u školu, poželeti da njihova ćerka ili sin danas, sutra budu glumci – kaže Zoran Jovanović.