Velika promena na političkoj sceni SAD – obeležena januarskim dolaskom Obamine administracije – zasad ne obuhvata ništa od onoga što pripada kategoriji inače prilično limitiranih odnosa između Vašingtona i Beograda. Praksa to svakodnevno potvrđuje, a ni perspektiva, uglavnom u vidu onoga što je dosad već viđeno i doživljeno, zasad ne nagoveštava suštinskije promene na koje se eventualno računalo posle nedavne posete Srbiji potpredsednika SAD Džozefa Bajdena.
S druge strane, u prvim reagovanjima na signale koji su u međuvremenu stigli sa srpske strane, nezvanično se konstatuje da mnogo više predstavljaju „propagandno podsticanje određenih zabluda, zasnovanih na nekim političkim željama i kombinacijama“, nego što odslikavaju razvoj situacije na ovdašnjem terenu. Koliko se vidi i čuje, kad je reč o srpskim međudržavnim relacijama, to se prevashodno odnosi na „povremeno egzaltirano reagovanje političara i medija u Srbiji na, kako se tvrdi, pozitivnu ocenu kojom je državni sekretar Hilari Klinton propratila tekuću saradnju Beograda sa Tribunalom u Hagu“.
Cela priča o Klintonovoj i Hagu argumentovana je, inače, sa nekoliko prilično isforsiranih zaključaka. Jedan je da se to američko „omekšavanje“ već potvrđeno prošle nedelje odlukom o američkoj pomoći Srbiji, za šta je dodatno iskorišćena i izjava odlazećeg američkog ambasadora Mantera da je predviđena pomoć u vrednosti od 44 miliona naknadno povećana u Vašingtonu za još nekih pet miliona dolara. A, drugi – i iz te simbolične vašingtonske transfuzije izvedeni argument – glasio je da će sad uslediti i konkretni američki pritisak na Holandiju da se prikloni ostalim članicama EU u proceni da je došlo vreme da se u odlučivanju o potpisivanju sa Beogradom Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju zaobiđe dugogodišnji ozbiljan problem u vidu neizručenja Mladića i Hadžića Haškom tribunalu.
Kad je reč o značaju i tajmingu američke pomoći – uputno je vratiti se u 2001. kad je u Kongresu usvojen zakon o dugoročnoj podršci Srbiji. Reč je o odredbi poznatoj kao „zakon o sertifikaciji“, kojom se svake godine, krajem proleća, realizacija predviđene pomoći Srbiji uslovljava potvrdom državnog sekretara (u ime predsednika) da vlast u Beogradu ispunjava svoje glavne domaće i međunarodne obaveze. U Vašingtonu cirkuliše podatak da su SAD, u poslednjih dvadesetak godina, investirale oko 24 milijarde dolara u mir na našem delu Balkana. Što se, pak, tiče vrednosti „sertifikovane pomoći“ Srbiji iz tog paketa, sveukupna brojka, od 2001. iznosi 720 miliona dolara, sa tendencijom stalnog smanjivanja.
Saglasnost za realizaciju pomoći Srbiji potpisivao je svojevremeno Kolin Pauel, potom je to prešlo na Kondolisu Rajs, a sad je za to zadužena Hilari Klinton. Sticajem okolnosti, nedavna formalnost ispunjavanja te njene obaveze povezana je sa izveštajem glavnog haškog tužioca Bramerca Savetu bezbednosti da je Srbija „dodatno popravila“ saradnju sa Tribunalom.
U ovih gotovo pet meseci od kako je Obamina ekipa došla na čelo SAD, kroz Stejt dipartment su, pored ostalih, prodefilovali ministri inostranih poslova svih zemalja iz sastava NATO i EU. U tom defileu šefu holandske diplomatije Maksimu Verhagenu bio je, u aprilu, priređen posebno srdačan doček.
Verhagenova poseta predstavljala je i povod da se označi početak prigodnih manifestacija kojima se obeležava 400. godišnjica prispeća prvih holandskih doseljenika na teritoriju sadašnjeg njujorškog Menhetna. „Holandija i SAD su braća po oružju u najproblematičnijoj oblasti Avganistana. To naše savezništvo danas je jače nego ikad“, rekao je Venhagen tom prilikom u Vašingtonu, u izjavi koju su bezrezervno podržali i domaćini.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
