Foto: BETAPHOTO/ BRANISLAV BOŽIĆDa je ostao u fudbalu možda nikada ne bi napravio veliku karijeru, čak se ni profesionalno bavio njime, ali je zato Željko Dimitrijević danas, par decenija posle kobnog skoka u reku Mlavu i teške povrede kičme, svetski poznato i priznato ime para atletike.
– Ne igram fudbal, ali sam dobar navijač. Svaki čovek može sebe naći u nekoj oblasti i svi mi imamo svojih dva, tri ili pet minuta. Samo se treba boriti i nikada ne predavati. Pre ili kasnije, rad, znoj i suze se uvek isplate – objasnio je nekom prilikom 50-godišnji osvajač svih zamislivih titula u bacanju čunja, kom je pripala čast da drži zastavu Srbije na defileu reprezentacija tokom ceremonije otvaranja Paraolimpijskih igara u Tokiju.
Međutim, kvadriplegičar rodom iz sela Ribare kraj Žagubice, nije otišao na svoje treće Igre samo da bi učestvovao već da bi zadržao primat iz Rio de Žaneira. U stilu paraolimpijskog (29,96 m) i svetskog rekordera (34,71), čiji je šampionski niz na Igrama počeo u Londonu 2012. godine.
– Idem u Tokio da budem prvi. Svaki drugi rezultat, pa čak i srebro, smatrao bih neuspehom. Ubeđen sam da ću oboriti paraolimpijski rekord iz Rija, dok za obaranje svetskog treba da se poklope i vremenski uslovi i da se sklope sve kockice u mojoj glavi i mom telu – najavio je pre puta planetarni prvak iz 2015, 2017. i 2019. godine, sa još tri najsjajnija evropska odličja u privatnoj kolekciji trofeja (2016, 2018 i 2021).
Dok se kao 19-godišnji mladić sa invaliditetom, bez roditelja, oporavljao kod tetke na Homolju i posle deo mladosti proveo u gerontološkom centru u Aleksincu, prošlogodišnji dobitnik državne Zlatne medalje za zasluge zanimao se šahom i još nekim stvarima, da bi po prelasku u Beograd otkrio atletsku disciplinu prilagođenu osobama sa vratnim povredama ili cerebralnom paralizom, bez osećaja u prstima.
– Čunj je drvena sprava, a pošto nemamo pokrete u prstima mi je držimo između njih i koristimo lepak, kao i rukometaši. Međutim, na niskim temperaturama, taj lepak dobija drugo svojstvo i kida kožu… Bilo je krv na krv, kada nezarasle rane postanu još dublje, jer mora da se trenira… Dešavalo mi se da padnem u nesvest od napora u teretani… Mnogo toga treba da bi se dostigao vrhunac – podvlači Dimitrijević.
Sam je pomislio da ga je doživeo onda kada je „dotakao zvezde“ na Igrama u Londonu, zbog čega se povukao iz sporta, ali su ga nagovor prijatelja i saradnika, uz njegov životni moto „mogu, hoću, želim“, vratili na stadione. I učinili ga našim najuspešnijim paraolimpijcem svih vremena.
Delegacija Evropske unije je ponosni partner Paraolimpijskog komiteta Srbije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
