Najtrofejniji košarkaški trener u Evropi verovatno je i stručnjak koji je imao i najatipičniju karijeru.
Započeo je „preko noći“, a onda je to postala karijera iz snova.
Menjao je klubove, ali ne i šampionske navike, radio je u potpuno različitim uslovima, u klubovima nesrazmernih budžeta, sa najvećim zvezdama ali i sa onima od kojih je on napravio igrače.
I onda se na vrhuncu karijere vratio u svoj matični (trenerski) klub u jednom od rezultatski najtežih perioda u istoriji.
To je jednom rečju Žoc, što mu je nadimak koji su preuzeli na najmanje četiri jezika, u dve reči Željko Obradović, bez patetičnosti živa legenda evropske košarke.
Bio je svetski prvak i kao igrač i kao trener, evropski sa reprezentacijom i devet puta sa pet različitih klubova, sasvim sigurno najtraženiji košarkaški stručnjak u Evropi, koji se posle godinu dana izabrane pauze odlučio da preuzme posao u Partizanu.
Odluka koja se može nazvati „šokantnom“, možda i više nego ona prva kad je doslovno sa aviona za Rim, gde je bilo Evropsko prvenstvo, došao i preuzeo Partizan 1991. godine i odmah sa njim osvojio trofeje u sva tri takmičenja koja je igrao, uključujući i evropsku titulu u čuvenom finalu u Istanbulu.
Sam tvrdi da veruje u intuiciju, da je mnoge poteze u životu i karijeri povukao na osnovu nje i da ga ona nije izdala. Druga zvezda vodilja bila mu je ambicija, a treća emocija.
Reklo bi se da je za povratak u Partizan presudna bila ova treća, uz pun kapacitet one druge i činjenicu da sada 60-godišnjak i dalje obožava izazove i „teži put“.
Bezbroj puta je u intervjuima ponovio da u poslu uvek sebe daje 100 odsto te to očekuje i od drugih, da priznaje samo autoritet znanja i da ne spava dok nema odgovore na sva pitanja koja mu igrači mogu postaviti na treningu.
Pa bio taj igrač Sabonis, ili neki golobradi junoša željan afirmacije.
Harizmatičan, radoholik, rođeni pobednik, još su neke njegove karakteristike, uz neposrednost u odnosu sa medijima i veliku ljubav prema košarci, Borcu, Čačku, Beogradu i konačno – Partizanu.
Zanimljivo je da nikada nije krio emocije, i da se kad je jedini put to učinio na Evropskom prvenstvu u Srbiji 2005. u Srbiji i Crnoj Gori, kasnije sigurno gorko pokajao.
Samo tada je odstupio od svojih trenerskih principa prećutavši nedisciplinu i neslogu u reprezentaciji, što ga je koštalo rezultatski najvećeg neuspeha u trenerskoj karijeri.
Sada je na novom početku, „mala“ razlika je samo u tome što sada nema savetnika kalibra Aleksandra Nikolića, već 30 godina iskustva, rada, znanja i uspeha.
Želja i ambicija su, kako tvrdi, iste, a samo njegovo prisustvo u srpskoj košarci može doneti samo dobro, i Partizanu i svima drugima. I kratkoročno i na duže staze. Jer on ne obećava, on ostvaruje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.