Željko Obradović: Sinonim za uspeh

Sa Partizanom je u svojoj prvoj trenerskoj sezoni, s ekipom koja je bila ubedljivo najmlađa te sezone u eliti, i pritom sve utakmice osim jedne u četvrtfinalu igrala van Beograda i Srbije, postao prvak Evrope. Posle toga čuda više nije bilo, ni deveta titula najboljeg u Evropi koju je sa Fenerbahčeom osvojio prekjuče takođe u Istanbulu nikog nije začudila, malo je nesportski reći, ali to je bilo očekivano.

Njegova karijera je prosto fascinantna, između dva Istanbula popeo se na klupski košarkaški tron Evrope još sa Huventudom, Realom i pet puta sa Panatinaikosom. Jedini klub koji je trenirao, a s kojim nije bio šampion Starog kontinenta je Beneton, a i sa njim je dosegao fajnal-for. Još kao igrač je, po sopstvenoj priči, zapisivao treninge, po vokaciji plejmejker još tad je na parketu bio produžena ruka trenera. „Kvrc“ u životu i karijeri bila je odluka da usred priprema reprezentacije za Evropsko prvenstvo u Rimu 1991. prihvati poziv Dragana Kićanovića da postane trener Partizana. Saopštio je tu odluku tadašnjem selektoru Dušanu Ivkoviću, koji je kasnije pričao da mu je to prvi igrač koji je „pobegao“ sa priprema a da mu je on to dozvolio. Savetnik mu je bio profesor Aleksandar Nikolić, i od tada do danas nije bilo intervjua u kojem Željko nije pomenuo i naglasio presudan uticaj Ivkovića i Nikolića u svojoj karijeri.

Gde god je odlazio raspaljivao je košarkašku vatru. U jednom malom Huventudu iz predgrađa Barselone, u velikom Realu koji je morao njega da angažuje da bi se vratio na krov Evrope, o Panatinaikosu u kome je proveo pola dosadašnjeg trenerskog veka da i ne govorimo. U košarkaškom svetu njegovo trenersko ime postalo je sinonim za uspeh, uprošćeno rečeno – dovedi Željka, on zna kako. Čovek ogromne energije, nepresušnih ambicija, koji sve vreme mnogo radi na sebi, koji i dan-danas uči, uvek je nalazio načina da ekipe koje je vodio budu „alhemijske“, da zbir pojedinačnih kvaliteta igrača uvek bude manji od timskog, da su kockice uvek perfektno složene.

Rođeni Čačanin koji je podjednako zaljubljen i u Guču i u Zlatibor i sa reprezentacijom ima svetsko i evropsko zlato, te olimpijsko srebro. Srebro sa Olimpijade osvojio je i kao igrač, a jedini je bio svetski prvak i kao igrač i kao trener. Po sopstvenoj priči, obožava druženje i kafanu, umeo je zbog toga ponekad da doleti iz Atine na samo nekoliko sati.

Ima dvoje dece, Anju i Đorđa.