Zemlja tektonskih i etničkih susreta i sukoba

Teško je uočiti korupciju, policajaci su naoko ljubazni i dobro raspoloženi, ali su takvi samo prema strancima. Sa one strane stakla, u zaleđenom zimskom jutru, spavaju mirno stari „tupoljevi“ Kirgizair-a i ogromni, sivi avioni američke vojske. „Manas“ nije samo civilni aerodrom nego i veoma bitna američka vojna baza, pristanište za većinu letova iz SAD-a za Avganistan.

„Korupcija je još uvek najkrupniji problem Kirgistana“, kaže mi taksista koji me vozi do Biškeka, glavnog grada Kirgistana, udaljenog 30 kilometara od aerodroma. Autoput je u veoma lošem stanju, izlizanih linija i prepun rupa po kojima stari mercedes stalno poskakuje. Bivši predsenik Kirgistana Kurmanbek Bakijev, koji je vladao od marta 2005, morao je da napusti zemlju posle revolucije aprila 2010. godine, u kojoj je poginulo oko 80 ljudi. Revolucija je izbila baš zbog nepodnošljivosti tereta korupcije, koja je mučila građane na svakom polju javnog života – od škola do insituta za zdravstveno osiguranje – i zbog generalnog poskupljenja cena. Bakijev, koji je u početku koristio vojsku kako bi ponovo vratio red u glavnom gradu, bio je prinuđen da beži u Belorusiju.

Jaka predsednica

Vlast je preuzela jedna jaka i pametna žena, Roza Otunbajeva, koju je narod – posle referenduma – izabrao za predsednicu. Roza Otunbajeva je odmah počela da se energično i efikasno suočava sa problemima svoje zemlje. Podržala je novu konstituciju, koju je u napisala komisija predvođena od strane čuvenog opozicionog lidera Omurbeka Tekebajeva, koja je znatno ograničila vlast predsednika. Po prvi put u istoriji Kirgistana, moć nije u rukama jednog čoveka nego parlamenta, izabranog slobodnim izborima prošlog 10. oktobra, ali koalicija koja podržava vladu je izuzetno slaba. Sastavljena je od četiri partije, Ata-Žurt, SDPK, Respublika i Ata-Meken, jedinih koje su prekoračile granicu od pet odsto glasova, ispod koje se ne može stupiti u skupštinu. Socijalistička partija Ata-Meken jedva je prešla prag sa 5,49 odsto glasova, iako su je svi analitačari prognozirali pobednikom, čiji je predsednik „otac konstitucije“ Tekebajev – i koja se uvek borila protiv diktature. Respublika je bila iznenađenje oktobarskih izbora, zato što je dobila 6,93 odsto glasova iako je nova partija, koju su osnovali odmah posle aprilske revolucije najbogatiji biznismeni i tajkuni Kirgistana. Njena moć je isključivo u parama, i kandidati su obilato koristili strategije marketinga u predizbornoj kampaniji: bili su sveprisutni na televiziji i potrošili su ogromne pare kako bi kupili mesta u najpopularnijim javnim medijima. Partija je centro-orijentisana ali njihovi poslanici nemaju političko iskustvo: Respublika podseća na italijansku Berluskonijevu partiju „Forza Italia“, koja je takođe došla na vlast zahvaljujući televizijama njenog šefa.

SDPK (Demokratska partija) kojoj pripadaju i predsednica Otunbajeva i premijer Almazbek Atanbajev, druga je partija u zemlji sa 7,83 odsto glasova. Ipak, pravi pobednik izbora je bila Ata-Žurt (8,47 odsto glasova); iako je ova partija protivnik konstitucije i parlamentarizma, ušla je u koaliciju sa partijama koje su bile za konstituciju i ušla je čak i u vladu, umesto da pristupi opoziciji s proruskom partijom Ar-Namis. Da je koalicija jako slaba, to potvrđuje i mladi poslanik Ata-Meken-a Žomart Saparbajev. Sa 27 godina, najmlađi je političar u skupštini; ušao je u parlament zahvaljući samo svojoj političkoj kompetenciji, a to je pravo čudo u zemlji u kojoj je politika bila domen malog broja porodica. To je prva važna posledica aprilske revolucije, vrednost počinje da se ceni i na političkom polju. Žomart me je sačekao u svojoj skromnoj kancelariji u narodnoj skupšini, „Belom Domu“: to je ogromna, socijalistička zgrada sa arapskim arhitektonskim motivima u samom centru grada. „Ata-Žurt – kaže – bio je prihvaćen u koaliciji jer nije bilo alternative: ili ovakva vlada ili ništa. Ata-Žurt je prva partija u zemlji, procenti i parlamentarne igre nisu dopustile da se gradi druga većina. Naravno da je koalicija jako slaba, i zbog toga neće dugo potrajati“. Šta će biti ako se koalicija bude raspala mladi sagovornik ne može da prognozira: „Zavisi u kojoj će meri virus demokratije uspeti da zarazi narod i institucije“.

Nije tajna da su Rusija i druge bliske države, poput Kazahstana i Uzbekistana – koji se boje da će „virus“ demokratije zaraziti ceo region – bile protiv kirgistanske demokratske konstitucije. Lideri ruske federacije su doputovali u Kirgistan za vreme predizborne kampanje kako bi otvoreno podržali Ar-Namis – rusofilsku partiju koja je sada u opoziciji – i Ata-Žurt. Osim toga, Ata-Žurt je kupovala glasove birača u južnom Kirgistanu i zbog toga je dobila oktobarske izbore. Vizija socijalista, demokrata i Respublike sa jedne strane i Ata-Žurt-a sa druge, suprotstavlja se naročito temama vezanim za spoljnu politiku. Iako predstavnici svih ovih partija kažu da Kirgistan mora da sačuva svoju autonomiju i da bude potpuno samostalan, jasno je da samo preživljavanje zemlje zavisi od podrške dve najmoćnije sile na svetu, SAD-a i Rusije. Ata-Žurt je protiv američke baze „Manas“; predsednica Otunbajeva je početkom prošlog decembra ugostila u Biškeku američku državnu sekretaricu Hilari Klinton, koja nije doputovala u Kirgistan samo da bi pozdravila novog predsednika. Dala je podršku SAD-a i zahtevala je da baza u Manasu bude i pod novom vlašću u snazi.

Opadanje ruskog uticaja

Rusi osećaju da polako gube svoju moć nad Kirgistanom, koji je bio do 1991. godine u SSRS-u i, iako su prepoznali novu vlast čekaju pogodan trenutak da vrate svoju hegemoniju. Roza Otunbajeva je počela da se distancira od Rusije kako bi dobila podršku Obamine administracije, koja otvoreno podržava demokratski proces. Ipak, SAD su jako daleko i kirgistanska diplomatija ne može u potpunosti da raskine sa Rusijom. Zbog toga je predsednica odlučila da sačuva dobre diplomatske odnose sa Moskvom, da ne dira rusku vojnu bazu blizu Biškeka i da ruski jezik bude kao i u prošlosti službeni jezik zemlje, zajedno sa kirgistanskim.

Profesor kirgistanskog jezika na državnom Univerzitetu kaže da je „velika tragedija što najveći deo kirgistanskog naroda ne ume da priča svoj jezik“; zemlja je bila 135 godina pod Rusijom, ljudi smatraju da je ruski jezik prestižniji od kirgistanskog. Ipak i sa jezikom se situacija polako menja zahvaljujući Otunbajevoj: u skupštini, tokom zasedanja, koristi se kirgistanski jezik kao i u skoro svim javnim kancelarijama. Na Kirgistan se spušta polako i senka Kine, s kojom zemlja deli istočnu granicu. Za sada su odnosi više komercijalni nego politički, ali za nekoliko godina, ako Kina bude još uznapredovala, nije isključeno da će tražiti neku vrstu protektorata na Kirgistan.

Najveći problemi sa kojima vlada mora da se suočava su povezani sa unutrašnjom ekonomskom situacijom: sama korupcija je proizvod siromaštva i niskih plata. Na početku februara učitelji i profesori srednjih škola započeli su veliki štrajk kako bi dobili povećanje plata, koje retko premašuju 30-50 eura mesečno. Prosečna plata u Kirgistanu je oko 100 eura, i baš zbog toga svako službeno lice – policajac, profesor ili službenik u javnom sektoru – koji je u poziciji da iznudi novac, to i uradi. Vlada polako uspeva da suzbije korupciju na Univerzitetima i u policiji. Da je vlada počela da ozbiljno razmišlja o obrazovanju kao ključnom za razvijanje zemlje svedoči sam Žomart: „Prioriteti za našu zemlju su razvitak interneta i obrazovanje. Ne mislim samo na fakultete i srednje škole, nego i na postdiplomske kurseve, koji mogu da stalno formiraju nove kadrove u onim sektorima tržista u kojima nemamo dosta radne snage, npr. u oblasti informatike. Samo tako može da se zaustavi beg mladih učenih ljudi iz zemlje, u kojoj nezaposlenost obuhvata oko 60 odsto aktivne populacije“.

Ekonomski problemi su i uzrok neprijateljstva između Kirgistana i uzbekistanske manjine na jugu. Tokom aprilske revolucije sukobi u gradu Oš, drugom gradu po veličini u Kirgistanu, i u Džalal-Abadu, na granici sa Uzbekistanom, su bili oštri. Kirgistanci su porušili kuće Uzbekistanaca; oko 400 osoba je poginulo tokom sukoba. „Situacija je još uvek teška – kaže Amalija Benlijan – novinarka „Večernjeg Biškeka“, najčitanijih novina u zemlji, jedna od retkih osoba koja pristaje da priča o problemima sa Uzbekistancima – i može da ponovo eskalira od danas do sutra“. Razlozi mržnje su očigledno povezani sa činjenicom da su Uzbekistanci bogatiji od Kirgistanaca: svi su mali preduzetnici i često profitiraju od korupcije i izbegavaju vojsku plaćajući mito, ili, korumpirajući službenike, osiguravaju sebi godišnji zakup državnog zemljišta. „Većina Uzbekistanaca je protiv nove demokratske vlade i protiv nove konstitucije“, tvrdi Žomart. U skupštini ih ipak nema, ne postoji nijedna partija koja predstavlja nacionalnu manjinu Uzbekistanaca i njenih interesa; teško je shvatiti da li se to zbiva zbog stvarnog protivljenja Uzbekistanaca parlamentarizmu ili zbog nerazvijanog demokratskog sistema – koji još uvek ne uspeva da uključi u sebe sve aktere društva.

Problemi sa susedima

Odnosi sa Uzbekistanom – i sa Kazahstanom – su teški i zbog problema energetike: Kirgistan, zemlja visokih planina, proizvodi elektroenergiju zahvaljući bujnim rekima u središnjem delu zemlje. Iste reke teku do Uzbekistana i Kazahstana i važne su za obrađivanje pamuka i pirinča u tim državama. Kirgistan proizvodi 80 odsto svoje električne energije u 15 hidrocentrala, koje koriste velike brane kako bi zadržale rečnu vodu. U proteklim godinama, zbog globalnog zagrevanja planete, reke su bile zamalo presušile, a Uzbekistan i Kazahstan su zahtevali da voda stigne do njihovih ravnica, jer bi u suprotnom poljoprivredne štete bile ogromne. Posledica ove situacije i starosti sistema elektrodistribucije, koji datira iz sovjetskog doba, je katastrofalna: često pozorišta, univerziteti, zgrade i hoteli ostaju bez struje i grejanja. Čim je preuzela vlast, Roza Otunbajeva je počela da gradi nove centrale i elektrovode u zemlji: „Problem energije, koji muči već 20 godina naš narod, će biti uskoro rešen“, tvrdi Kanatbek Izajev, poslanik partije Respublike u svom luksuznom kabinetu u skupšini iz kojeg se vidi glavni trg Biškeka.

Kirgistan je muslimanska zemlja, ali ekstremizam, koji predstavlja problem u bliskim zemljama, kao u Avganistanu i Tagikistanu, ovde nije uspeo da se ukoreni. U zemlji, koja po mešanju stanovništva podseća na Vojvodinu, živi na miru mnogo naroda: Kinezi, Rusi, Kazahstanci… i država daje prostor svakoj tradiciji i svakoj veri.

Poput zemalja na Balkanu, Kirgistan je zemlja tektonskih i etničkih susreta-sukoba: geografski – nalazi se između evroazijatičke i indijske ploče, koje se sukobljavaju toliko silno i brzo da planine iznad Biškeka rastu 17 cm godišnje. U geopolitičkom smislu, nalazi se na razmeđi muslimanskog, arapskog, ruskog i kineskog sveta, između dalekog istoka i zapada, između demokratije i diktature. Između tradicije i moderniteta. Kirgijsko je društvo veoma patrijarhalno. Ali je baš jedna žena, Roza Otunbajeva, ona koja je posle revolucije uspela da dobije vlast, i koja može da promeni sudbinu Kirgistana i celog regiona. Žene su i novinarke dnevnih novina „Lica“ i „Žani Agim“, koje su rizikovale svoj život za vreme Bakijeva i koje su nastavile da informišu narod i kada im je prethodni režim pretio.

Žene su skoro i svi studenti kursa evropske kulture na Američkom Univerzitetu. „Cilj ovog univerziteta – kaže na savršenom italijanskom profesorica Ljubov Ždanov, inače profesorica francuskog jezika – jeste formiranje kadrova budućeg Kirgistana.“ Amerikanci, koji ne kriju svoje veliko interesovanje za Kirgistan – finansiraju Univerzitet i pomažu stipendijama najbolje studente koji ne mogu sami da plaćaju školarine. Možda je ovo jedna forma neokolonijalizma, ali ostaje činjenica da je Američki univerzitet najbolji u celom regionu. Studentkije i retki studenti su više zainteresovani za evropsku kulturu i politiku nego za SAD. Bivši ministar inostranih poslova za vreme Bakijeva, Alikbek Žekšenkulov, objašnjava mi jednostavnim rečim zašto; posmatrajući van prozora svoje kancelarije crvendaće koji se igraju na snegu u sunčanom danu, u sedištu partije „Akikat“, koja nije ušla u skupštinu u oktobru i koja je protiv parlamentarskog sistema, kaže: „Samo Evropa može da nas razume. Samo Evropa može da u potpunosti shvati kompleksnost naše zemlje i našeg naroda“.

Kratka istorija

Kirgistanski narod je stigao na prostor gde se sada nalazi tokom 15. i 16. st. iz severnog dela današnje Mongolije. Tokom 12. veka Kirgistanci su se priklonili Islamu.

1876. god. je Kirgistan prešao pod rusku vlast a država je postala samostalna posle raspada SSSR-a, 1991., kad je Askar Akajev postao predsednik. Vladao je do marta 2002. kad je pao sa vlasti posle „tulipanske revolucije“ i Bakijev preuzeo vlast. Bakijev je despotski kontrolisao zemlju i proganjao svakog svog protivnika. Umoran od korupcije i od velikog rasta cena, u noći između 7. i 8. aprila 2010. narod se okupio na trgu ispred skupštine i tražio Bakijevu ostavku. U sukobima sa snagama bezbednosti je umrlo oko 80 demonstranata. Bakijev je pobegao u južni Kirgistan a posle, kad je opozicija preuzela vlast u celoj zemlji, u Belorusiju. Posle referenduma predsenik je postala Roza Otunbajeva.

10. juna u gradu Oš su počeli međuetnički sukobi između Kirgistanaca i uzbekistanske manjine. Od 11. do 14. juna Kirgistanci su organizovali progrone protiv Uzbekistanaca, koji nisu hteli da priznaju novu vlast i koji su branili bivšeg predsednika Bakijeva. 13. juna su se sukobi proširili i na Džalal-Abad, grad na granici sa Uzbekistanom. Oko 400 ljudi je poginulo a bilo je srušeno 2600 uzbekistanskih kuća. Posle nekoliko dana vojska je uspela da povrati mir i u južnom Kirgistanu ali su odnosi između ovih naroda i danas jako napeti.

Žena na vlasti

Roza Otunbajeva je počela svoju političku karijeru kao pomoćnik ministra spoljnih poslova SSSR-a Ševarnaze. Pod Akijevom vlasti bila je vice-premijer, ministar spoljnih poslova i na kraju, kad su se odnosi sa Akijevim pogršali zbog njegovog despotskog ponašanja, ambasador Kirgistanske Republike u SAD i u Engleskoj. Posle „tulipanske revolucije“ u martu 2005. nije uspela da postane ministar zato što joj skupština nije dala podršku; odmah je napustila zemlju. Uspešno je radila kao specijalni predstavnik UN-a u Gruziji. Posle aprilske revolucije opozicija ju je izabrala kao predsednika „ad interim“ i 3. jula 2010. godine izabrana je referendumom za predsednicu Kirgistanske Republike.

Autor je lektor za italijanski jezik na Novosadskom univerzitetu