Zemlja zarobljena između civilne i vojne vlasti

Pakistan, koji danas proslavlja 60. godišnjicu nezavisnosti, i dalje je zarobljen između civilne i vojne vlasti. Nestabilan, s nuklearnim arsenalom, okarakterisan kao plodno tle za islamske ekstremiste i skrivalište za lidera Al Kaide Osamu bin Ladena, Pakistan je zemlja s koje Zapad ne može da skloni oči.
Osnivač Pakistana, Mohamad Ali Džinah sanjao je o stvaranju domovine za južnoazijske muslimane koji bi živeli u miru. Mir je, međutim, nešto što je Pakistan retko video od dobijanja nezavisnosti od Britanije i odvajanja od Indije, piše Rojters. Fatima Sugra se priseća ideala koje je imala s 15 godina kada se popela na krov zgrade kolonijalne administracije kako bi skinula britansku zastavu i postavila zastavu Džinahove Pakistanske muslimanske lige.
Nijedan lider nije bio ni prineti Džinahu koji je umro godinu dana po sticanju nezavisnosti. Sadašnji lider Pervez Mušaraf, koji je četvrti general na vlasti u Pakistanu, ipak je uspeo da uspostavi dijalog s Indijom i period mira između nuklearnih rivala koji su od razdvajanja vodili tri rata. Kritičari tvrde da je, bez obzira na sve dobro koje je učinio, zemlji od 170 miliona ljudi, gde dve trećine živi od dva dolara dnevno, potrebna demokratija. Mušaraf je, inače, samo nekoliko dana uoči proslave nezavisnosti razmatrao uvođenje vanrednog stanja što bi, smatraju neki, samo produžilo njegovu osmogodišnju vladavinu.
Izbori 1970, koji su usledili uoči krize sa istočnim Pakistanom, bili su jedini slobodni izbori u Pakistanu. Sve ostale su postavljali korumpirani političari ili tajne službe. Pakistanci, ipak, i dalje čeznu za demokratijom i ta njihova čežnja pokazuje nasleđe Južne Azije koje ih odvaja od autokratija Bliskog istoka. Televizije, koje su procvetale za vreme Mušarafa, podigle su svest građana i otkrile laži. Veliku nadu predstavlja i odluka Vrhovnog suda u julu da za glavnog sudiju ponovo postavi Iftikara Čodrija, čoveka koji je postao simbol otpora Mušarafovim pritiscima da podnese ostavku.
Najveća pretnja Pakistanu danas, međutim, dolazi iznutra. Samoubilački bombaški napadi u džamijama, na snage bezbednosti i zvaničnike, postali su uobičajeni. Verske škole vodi naoružana milicija. Paštuni s avganistanske granice pridružuju se talibanima i Al Kaidi. Od početka jula više od 300 ljudi poginulo je u bombaškim napadima, sukobima s pobunjenicima i u napadu vojske na Crvenu džamiju u Islamabadu koju su zauzeli simpatizeri talibana. U očajanju, Mušaraf razmišlja o podeli vlasti s Benazir Buto, bivšom premijerkom u izgnanstvu. Takva alijansa teško da bi bila idilična, ali bi zbližila umerene stranke i poduprla teorije zavere da SAD vuku konce u zemlji.
U proteklih 60 godina odnosi Pakistana sa SAD bili su topli pa hladni. Pakistan je nekada bio saveznik u hladnom ratu, a sada prijatelj u ratu protiv terorizma. Pakistan je platio visoku cenu za svoju ulogu u ratu koji su finansirale SAD i Saudijska Arabija kako bi Sovjetski Savez isterale iz Avganistana tokom 1980-ih. Islamske pobunjeničke grupe, pod zaštitom vojske, postale su veliki politički problem. SAD sada strahuju da što se duže čeka s uvođenjem demokratije sve je veći rizik da će Pakistan skliznuti u verski ekstremizam.