Košarkašice Srbije su prvakinje Evrope. To više i nije vest, ali je uspeh vredan pamćenja. Sasvim zasluženo i svaka čast!
No, za mene, pobednice ovog prvenstva su i reprezentativke Bosne i Hercegovine.
Nakon što su obezbedile kvalifikacije za svetsko prvenstvo, pred povratak u Sarajevo, košarkašice su skrenule pažnju javnosti na postojeće probleme i maćehinski odnos države prema ženskoj košarci, uprkos kojem su ostvarile uspeh i našle se među osam najboljih ekipa u Evropi.
„Bile smo zapanjene količinom čestitki političara s najviših nivoa vlasti, a koji prethodno nisu izdvojili ni feninga za naše pripreme. Da ne govorimo kako, takođe, od njih nismo dobile bilo kakvu nagradu za plasman na Eurobasket, kao ni za ulazak među najboljih osam ekipa Evrope“, saopštile su košarkašice, glasno, složno i, kako su podvukle, „bez ikakvih podela“.
Za društveno-politički kontekst BiH ali i čitavog regiona bilo je ovo vrlo važno istupanje. Kritikovale su populizam i poručile političarima da umesto planiranog raskošnog dočeka, sredstva usmere klubovima i školama košarke kako bi neke nove klince i klinceze sutra gledali na evropskim i svetskim takmičenjima. Jasno i hrabro. Ženski.
Najbolje košarkašice Evrope na ovom prvenstvu imale su nesreću da se njihovo takmičenje odvija paralelno sa evropskim prvenstvom u muškom fudbalu, tako da su u pogledu medijskog praćenja ostale u drugom planu.
Doduše, javni servis RTS, poštujući ovoga puta svoju obavezu, na drugom kanalu prenosio je utakmice (možda i zato što im je fudbal ovoga puta iskliznuo ka komercijalnom kablovskom emiteru).
Ali, da se ne lažemo, i da nije bilo fudbala, ukupna pažnja javnosti usmerena na žensku košarku ostala bi manja. To je, nažalost, već viđeno kad je reč o sportistkinjama.
Često se čuje argument da „ženski sport nije dovoljno atraktivan“. U prevodu: „komercijalno neisplativ, medijski neinteresantan“. O ovakvim, problematičnim, tvrdnjama bi se moglo diskutovati, ali o tome drugom prilikom.
Košarkašice Srbije su za veći deo javnosti tokom kvalifikacija, pa i do ulaska u završnicu evropskog prvenstva, bile nevidljive.
A onda, kad su, igrajući utakmice za srčani udar i za istoriju, stigle do finala, svi reflektori su se upalili. Od tog trenutaka bilo je lako navijati i uzvikivati Srbija u finalu! Još lakše, dočekati zlatne devojke u Beogradu i skandirati Srbija, Srbija! Poklopilo se da je dan dočeka bio 28. jun. Beogradom se orio Vidovdan.
Jedan dan slave, prijem u Predsedništvu, izdašna nagrada jer zlato je zlato – nije ni muško, ni žensko. Ali svaki put do medalje ima muško/žensko obeležje. Različit je za sportistkinje i sportiste.
Startne pozicije su drastično različite i u tome leži suštinski problem. Posledica mnogobrojnih razlika u tretmanu je (prema podacima komisije Žene i sport Olimpijsko komiteta iz 2019) da je u Srbiji aktivno 159.525 sportista i tek 28.579 sportistkinja.
Nakon jedne od dobijenih utakmica na Evropskom prvenstvu, komentatorka u studiju je uzbuđeno rekla da je to „Pobeda za sve Srbe: u Srbiji, na Kosovu i Republici Srpskoj“. Ipak, bilo bi mnogo važnije kad bismo se u tim momentima setili da je to pobeda „za sve devojčice“, bez obzira „ko su i čije su“.
Devojčica, koje hrabro prilaze košarkaškim terenima, na kojima dominiraju momci. Devojčica, kojima je potreban podsticaj i ohrabrenje da istraju do nekog budućeg velikog takmičenja i medalja za koje se godinama predano trenira i polaže lična žrtva.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
