Nebitno je kroz kakve sam Scile i Haribde tumarala od 1991. godine kada je moja majka morala napustiti Osijek dok najzad ne nazvaše, usred zime, i rekoše da dođemo u Ured sutra ujutro jer imamo rok za useljenje od 30 dana. Kućiš se 40 godina, raskuće te za dan, čekaš prvo 14 godina da ti vrate, pa još 6 da ti daju bilo šta, a onda moraš da se skućiš za mesec dana! Dođemo. Ured u centru, gleda na bivši stan. Mama se potresla kad je potpisivala ugovor o najmu novog. – Šta vam je, bako? – pitala je službenica.
– Ono su prozori njenog stana, u kome je živjela skoro 40 godina, a ovaj koji joj sada iznajmljujete je betonska špilja na periferiji… – Mama je tiho upitala:
– Mogu li barem znati šta mi je bilo sa stvarima? – Na to se Pročelnik naljutio:
– Meni su srušili kuću u Tenji! Dvokatnicu! – Tenja je selo kod Osijeka. Mama je bila tamo 1943. u ustaškom logoru, prije nego su je deportirali u Rajh, u 13. godini. Zatim opet 1946. u partizanskom jer je odbila da priča na materinjem jeziku, pošto su joj slovenački partizani skinuli sve američke prnje u kojima se vraćala iz lagera i dali joj opet nešto sivo. Iz protesta je pričala nemački.
Novi stan na kraju grada, u ružnoj betonskoj zgradi, mami je odmah bio grozan, ona se još od lagera užasava plina, ali je službenik koji nas je doveo da bi napravio zapisnik rekao:
– Ovo vam je jedina šansa, uzmite ili zaboravite na povratak!
Pristala je jer sam obećala da ću ga, čim započne otkup, nekako zameniti za prihvatljiviji stan u gradu. Zgrada prazna, sablasna. Kad smo čule da je sve garsonjere za povratnike kupilo Ministarstvo, mama je pitala – Jel' ovo geto? – Rekli su da nije. Bilo je to 27. 01. 2011. 20 godina pošto smo otišle… samo da se situacija smiri! Kupim šta treba i uselim je u roku. Jedan kolega iz OŠ, sada građevinac, pričao mi da je i on učestvovao na istom konkursu ali je „bila štela“ i kupili su ove šupak garsonjere. Široke skoro četiri metra, a dugačke 10. Ulaz na kratkom zidu, a prozor na suprotnom kratkom zidu. Kupatilo, predsoblje, špajz, nemaju prirodno svjetlo i ventiliraju se na struju. Stan potrošač! Kuva se u sobi.
„Čim vidiš izbetonirano dvorište, znaš da nisu Slavonci gradili“ – rekao je.
Još punu godinu smo čekale pravo podnošenja zahtjeva za kupnju sa preko 20 dokumenata koje sam jurila mesecima i koji su koštali užasno, što takse, što prevodi sa srpskog na hrvatski koje plaćam 10 eu po strani!
Srpski Komesarijat za izbeglice koristi isključivo ćirilicu premda su sve izbjeglice sa latiničkih područja. Kao da radi za prevodioce, a ne za izbjeglice! Zatim čekamo ugovor o kupnji. Službenicima sa odličnim platama, koji se ne javljaju na telefone, trebalo je tri godine da sastave ugovor koji starica od 86 godina treba da potpiše, overi i vrati u Zagreb za par dana!
Čitav projekt povratka izbeglica, bio je uslov EU (koja finansira obnovu RH), CZM i drugih NVO, a bivši nosioci stanarskih prava bili bi „obeštećeni“ tako što bi dobili ovo pravo na minimalnu zakupninu i obećanje da će cijene stanova biti umanjene zavisno od izbjegličkog staža. Sve je bilo u Min. voda… pa u Min. fondova EU, i najzad u Uredu za gazdovanje imovinom države HR. Svi su ti uredi na istoj adresi. Radnička cesta 22, Zagreb. Imali su na svom sajtu formulu za automatski izračun cijene stana. Ubacim tražene parametre i izađe za betonsku špilju da u kešu košta 20.000 eu. Za te pare možeš u Osijeku kupiti manju ali bolju garsonjeru. A na 20 godina piše da bi bilo 25.000. To se meni, koja nisam dizala kredite, učini podnošljivo… Ali je bilo jasno da to nije nikakvo „obeštećenje“ i ne liči na uslove pod kojima su Hrvati kupovali svoje ili naše stanove. U CZM teše nas da rade na smanjenju cijena barem na vukovarski nivo (gdje je metar oko 170 eu) ali se država opire…
Kad je najzad stigao ugovor pisalo je ukupno 42.113 eu u 240 rata po 175,47! Morska cena! Da li se to očekuje i povratak Panonskog mora, pa ćemo biti na obali? Ili na dnu? Cena veća od tržišne, ali nas teše da je kredit povoljniji nego kod banke. Možda, ali Hrvatska država nije zelenaška banka. Ona duguje svojim građanima. Ili jeste? Posebno je bizarno što je stan od ugovora o najmu do ovoga o kupnji porastao za 1,20 m!
Bilo bi dobro kad bi Hrvatska pod istim uvjetima i sa istom tolikom kamatom isplatila mami onih 80 mirovina koje joj duguje (što bi bilo neto 24.000 eura, a sa kamaticom?). Ovo je advokat još 2007. predao Evropskom međunarodnom sudu u Strazburu, sa gomilom sličnih tužbi, ali odgovora nema, jer bi isplata mogla baciti HR na kolena.
Ili da su joj bar vratili one silne hektare zemlje koje je njenom ocu oteo „zločinački komunistički režim“ (kako je pisalo u zakonu o povratu). Otac joj je preživeo rat u Austrijskom logoru, pa otimanje zemlje, ali obesio se kad su mu 1953. odveli domaće životinje. Kad smo se raspitivali o zemlji, rekli su nam da zakon više ne važi, premda pravo privatne svojine ne zastareva…
Ili da joj plate odštetu za poharani stan? Nije sutkinja obila stan, imala je odobrenje nekog ureda. Samo tatini instrumenti i slike vredeli su hiljade evra.
Sa mirovinom od 300 eu, mama ne može plaćati ratu od 176 eu i izdržavati stan koji mjesečno troši oko 100 eu. Ne bih ni ja mogla nastaviti otkup, sa mojom penzijom koju su mi spasioci smanjili 10 odsto, za spas Srbije.
Dve države protiv dve babe!
Komšija sa mamine predratne adrese veli da mu je rata za stan od 100 m mjesečno 60 eu. Onda sutkinja za mamin stari stan od 53 m plaća oko 30 eu? Kako su veliki stanovi u centru grada šest puta jeftiniji od malih na kraju? Zato što su stari? Mama je tražila stari stan, ne novi. Osijek je pun starih praznih stanova, ali je Ministarstvo ipak kupilo nove za povratak izbjeglica. Zašto? Da bi nekim tajkunima prelila novce dobijene od EU za povratak izbjeglica! Mama i dalje ima pravo zakupa špilje, ali više ne može živjeti sama. Ja ne mogu s njom, jer ne mogu da se prijavim, pošto ona nema vlasnički list. Smem da budem 30 dana, a onda me mogu uhapsiti. Mami je dopušteno da se vrati, ali ja ne mogu u rodni grad, mada imam državljanstvo. Pitale smo u Centru za mir, kažu, ove godine napravljeno je 400 ugovora, a samo 80 je potpisano (u Vukovaru, gde su puno jeftiniji), pa će država najzad shvatiti da mora spustiti cijenu.
– Ali jasno vam je – vele još – da se namjerno odugovlači da bi što manje ljudi dočekalo svoja prava! – Jasno nam je. U našoj zgradi je već umrlo 2 od 10!
Tako se najzad ostvaruje poznati Pavelićev program za Srbe „trećinu pobiti, trećinu pokrstiti, a trećinu prognati.“
U prvoj trećini beše jedinac sin pesnika A. M., što je poginuo u Vukovaru pred majčinom kućom, „braneći utopiju – Jugoslaviju“ i njegov jadni otac, koji se ubio čim je primio vest. Danas je na mestu te kuće parkiralište.
U drugoj je moja frendica J. T., čija je mati robovala u Gradiški… ali J. se pokrstila još 1970. iz ljubavi i da bi se svečano vjenčala u katedrali. Brak traje, vrijedilo je. Tu je i moj brat od ujaka sr komuniste i majke hr komunistkinje, on nije pokršten jer nije bio ni kršten. Oženio je Bračanku, djeca su im 3/4 Hrvati. Doduše, ta djeca su danas 100 odsto Nemci…
A mi smo, evo u trećoj trećini, prognani, u miru, ozakonjeno, legalno!
Usred Vukovara stoji veliki grafit SELI SE SRBINE.
Neko je ispred dodao VE. Ko se seli, taj se ne veseli.
E, da! Za jednokratnu isplatu zbilja je ponuđen popust. Garson bi koštao 23.500 eu. Ko ima toliko keša poslije 20 godina izbjeglištva? Ratni profiteri. Ako je sutkinja kupila mamin stan za keš, platila je dvoiposoban 53 m u centru 7.200, a mama bi morala platiti na kraju grada garsonjeru tri puta više!
Našli su se neki dobronamjerni ljudi koji nude da otkupe stančić za keš, a za našu uslugu bi dali do 3.000 eu (manje od troškova knjiženja i poreza!) ali bi oni uštedeli 17.000. Odbile smo, jer tražimo nekoga ko će nam pomoći da nas država Hrvatska ne prevari, a ne pomoć da prevarimo mi nju!
Ipak već ima časnih rentijera koji su ovako kupili povratničke stanove – za izdavanje nekoj drugoj sirotinji. Na kraju će ispasti da je „projekt povratka izbjeglica“ zapravo služio tome da se i imovina formalno namenjena sirotinji nađe u tajkunskim ručicama! Čemu je služio i rat. Zato je narodu dato ljudsko pravo na gej-paradu i na ćirilicu, umesto prava na život i na imovinu.
Autorka je dramska spisateljica
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
