Desničarske politike naizgled promovišu vraćanje žena u privatnu sferu, rađanje što većeg broja dece, a svakako joj je namenjena uloga poslušne i požrtvovane osobe.

Kroz najnovije inicijative, kroz ono što oni nazivaju borbom protiv rodne ideologije, vešto se maskira potreba da se ograniče prava koje su žene već osvojile, rečeno je na tribini „Desnica o ženama i žene na desnici: regionalni pristup”, održanoj u organizaciji Centra za ženske studije i Foruma ZFD u prostorijama Centra za kulturnu dekontaminaciju.

S druge strane, kako je navela Nađa Duhaček, moderatorka tribine, iste te organizacije i političke stranke u poslednje vreme regrutuju žene i čak ih promovišu na važne pozicije u javnoj sferi, što bi im bilo zabranjeno kad bi dosledno sprovodili svoje deklarativne programe.

Nataša Bijelić iz zagrebačkog Centra za edukaciju, savjetovanje i istraživanje navela je aktivnosti desničarskih i klerikalnih organizacija okupljenih oko inicijative “40 dana za život”, koje se ispred ginekoloških klinika “mole za pravo na život nerođenog deteta”.

– Fenomen u hrvatskom društvu su brojne neokonzervativne organizacije bliske crkvi, koje preotimaju diskurs ljudskih prava i demokratske mehanizme za nedemokratske ciljeve. NJihova se argumentacija uokviruje kao pitanje ljudskih prava, ali sa naglaskom na tradicionalnim vrednostima, na osnovu kojih zagovaraju ograničavanje stečenih prava kao što su reproduktivna prava, kaže Nataša Bijelić.

O prilikama u Bosni i Hercegovini govorila je Gorana Mlinarević, aktivistkinja iz Sarajeva, koja navodi da su ženske nevladine organizacije „ubeđene da će se žene u desničarskim političkim partijama naučiti solidarnosti, ali se to nikako ne događa“. Kako je dodala, sve kritike žena u politici i javnosti su seksističke, jer je „naše društvo seksističko“, dok žene ne vide prave probleme, poput onog za koga i za šta glasaju na izborima. Prema njenim rečima, Dejtonski mirovni sporazum je utvrdio desnicu, koja je ekonomski liberalnija, ali je sa druge strane, izvršena feminizacija siromaštva koje se najbolje videlo u privatizaciji.

– Zdravstveni sistem je urušen, pa ne možemo pričati o zdravlju. Recimo, kod nas se još uvek ne govori o reproduktivnom zdravlju, a kad će doći na red – ne zna se, istakla je Mlinarević.
Irena Cvetkovik iz Koalicije za seksualna i zdravstvena prava marginalizovanih zajednica u Skoplju opisivala je društvenu i političku scenu u Makedoniji i istakla da su žene u politici u Makedoniji u senci lidera svojih partija i da su im lojalnije od muškaraca, i da su žene postale radna snaga u partijama.

– Čak ni prilikom pisanja zakona o abortusu u tome nisu učestvovale žene, sve sigurne kuće su zatvorene, a zakon o trećem detetu se odnosi samo na Makednoce, ali ne i na Rome ili Albance. Svi slučajevi femicida imaju istoriju prijavljivanja, ali je sistem potpuno nem, rekla je Cvetkovik.

Izabela Kisić iz Helsinškog odbora za ljudska prava u Beogradu naglasila je pitanje seksualnog obrazovanja u Srbiji, što je projekat koji se već dugo razvija, ali je na kraju obustavljen jer “nije u skladu sa tradicijom” srpskog društva. Tako je obustavljen “jedan od progresivnijih projekata” zbog straha konzervativnih i desničarskih struja.

– Ono što je njih najviše zabolelo jeste što je to program koji uči decu kritičkom razmišljanju i da jasno kažu NE – navodi Kisić.