Ruralni razvoj ne bi smeo da bude shvaćen kao razvoj dela teritorije neke države ili kao specifični ekonomski sektor koji doprinosi ukupnim pokazateljima razvoja i koji se posmatra isključivo u kontekstu ekonomskog rasta, odnosno svodi na rast BDP.
Socijalne posledice modernizacijskih obrazaca rasta koji su se oslanjali na premeštanje radne snage i kapitala u sektore više produktivnosti, ekonomija obima, industrijalizacija, masovna standardizovana tržišta, oslanjanje na uvoz tehnologija, znanja, proizvoda, sve je to deo jedne koncepcije razvoja koja se pokazala neodrživom. Na to ukazuju brojne negativne klimatske posledice, a od nedavno i pandemija kovida 19.
Razvojni koncepti, poput teritorijalnog razvoja, oslanjaju se u razvojnim procesima na lokalne resurse, kombinaciju lokalnih i novih znanja, kratke lance snabdevanja, nove interaktivne i integrativne odnose između ruralnih i urbanih područja, promovišu jednu potpuno drugačiju koncepciju razvoja u kome ruralno nije opozit urbanom. Takav razvoj uključuje različite grupe stanovništva, počiva na decentralizovanim, diversifikovanim obrascima proizvodnje, u kojima svoje autonomne sfere privređivanja treba da imaju žene.
Ne u ulozi takozvanih pomažućih članova na gazdinstvu, porodične radne snage koja samo izvršava radne zadatke i često ne ostvaruje pristup socijalnim pravima, a ni raspodeli novca u domaćinstvu, već u ulozi aktivnih, preduzetnih učesnica koje svoja znanja i sposobnosti iskazuju kroz svoju autonomnu ekonomsku delatnost i od toga mogu da obezbede i sopstveno blagostanje.
Jedna od važnijih prepreka u omogućavanju ovakvog položaja žene u ruralnom razvoju je pristup imovini. Pristup zemljištu, ali i sredstvima za proizvodnju nije odgovarajući za takvu ekonomsku ulogu žena. Na primer, prema podacima Republičkog geodetskog zavoda žene su vlasnice tek 25 odsto zemljišnih parcela.
U 2018. došlo je do promene zakonske regulative koje su otvorile mogućnosti za lakši pristup ženama zemljištu i drugoj nepokretnoj imovini. Zakonom o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova definisano je da upis zajedničke svojine stečene u braku vrši javni beležnik, a da je svojina automatski upisana kao zajednička. Međutim, kako to često biva, zakoni ne uspevaju da naruše neke tradicionalne neformalne norme. Dok u urbanim sredinama novi zakonski propisi utiču na povećanje udela žena među vlasnicima nekretnina, u ruralnim područjima to se i dalje nije dogodilo.
Prema istraživanju o položaju žena na selu koje su pomoćna radna snaga na porodičnom gazdinstvu, među ženama koje su imale iskustvo nasleđivanja imovine više od polovine nije dobilo ništa u nasledstvo, u gotovo 60 odsto slučajeva su svu ili najveći deo imovine nasledili muški naslednici, a u čak 3/4 slučajeva ove žene su se same odrekle svog nasledstva u korist muških srodnika. Ovo samoodricanje je duboko ukorenjeno u patrijarhalnim porodičnim normama koje i same žene pod pritiskom okruženja ponavljaju.
Ovakvo stanje donosi nepovoljne ishode za žene na selu i njihovu ulogu u ruralnom razvoju. One su danas nosioci poljoprivrednih gazdinstava u tek 19 odsto slučajeva, a kada su i nosioci gazdinstva, reč je najčešće o malim gazdinstvima veličine poseda do dva hektara, male ekonomske snage. To su upravo ona gazdinstva koja su najosetljivija na posledice klimatskih promena, slabe otpornosti i slabe ekonomske osnove za uspešniju ekonomsku aktivnost i veći doprinos žena ruralnom razvoju. Iz ovih procesa su posebno isključene mlade žene. Prosečna starost žena koje su nosioci gazdinstva je 65 godina.
Patrijarhalne hijerarhije imaju svoje redove prioriteta u kojima mlade žene dolaze na kraj. A to onda ima dalje posledice na potencijal za ruralni razvoj i podstiče odlazak mladih žena iz ruralnih područja. Tako nastaju začarani krugovi nerazvijenosti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
