Žene sa invaliditetom u ustanovama socijalne zaštite ili zašto je važna reforma sistema starateljstva

Međutim, realno stanje je da osobe sa invaliditetom i dalje nisu ravnopravne sa ostalim građanima, posebno osobe sa sa intelektualnim i psihosocijalnim invaliditetom.

Kao i u društvu uopšte, žene sa invaliditetom su u još lošijem položaju, izložene su visokom riziku od siromaštva, manje su obrazovane i češće nezaposlene od muškaraca, nisu vidljive u javnosti, izložene su nasilju i uskraćuje im se pravo na brak, seksualnost i roditeljstvo.

Iako su problemi sa kojima se osobe sa invaliditetom suočavaju brojni, fokus ovog teksta je na lišenju poslovne sposobnosti i nesagledivim posledicama koje lišenje ima na živote žena sa invaliditetom u ustanovama socijalne zaštite.

Poslovna sposobnost je sposobnost samostalnog odlučivanja o pravima i obavezama, tj. sposobnost da sopstvenim izjavama volje preuzimamo prava, prihvatamo obaveze i preduzimamo i učestvujemo u različitim pravnim odnosima.

To znači da sami biramo kako i gde živimo, čime se bavimo, za koga ćemo da glasamo, sa kim želimo da živimo, šta ćemo da kupimo, hoćemo li imati decu i slično.

Suprotno međunarodnim standardima zaštite ljudskih prava, u Srbiji postoji mogućnost lišenja poslovne sposobnosti, što najjednostavnije rečeno znači da se osobi oduzima mogućnost da samostalno odlučuje, a odluke umesto nje donosi staratelj. Ovakav sistem je zastareo i prevaziđen, predstavlja najozbiljnije kršenje ljudskih prava i može se opisati kao „građanska smrt“.

Osobe lišene poslovne sposobnosti najčešće završavaju u ustanovama socijalne zaštite, daleko od mesta svog prebivališta, a ustanovu ne mogu da napuste bez odobrenja staratelja, pri čemu se prava, volja i želje osobe sa invaliditetom ne uzimaju u obzir, što Srbiju svrstava u države sa najrestriktivnijim modelom starateljstva.

Pored toga što sam smeštaj osobe u ustanovu protiv njene volje predstavlja akt nasilja, žene sa invaliditetom u ustanovama su u pojačanom u riziku od svih vrsta nasilja od drugih korisnika ustanove, zaposlenih i osoba van ustanove. Interni mehanizmi zaštite nisu uspostavljeni ili nisu funkcionalni, a ne mogu same da vode sudske postupke za zaštitu od nasilja jer su lišene poslovne sposobnosti.

Jedna korisnica ustanove navodi: „Tako je bio jedan momak koji je mene maksimalno maltretirao i niko od radnika nije ništa preduzimao. Ja sam tada shvatila jednu stvar, ako si pojedinka u domu ti ne smeš onda da povisiš glas jer nemaš nikoga iza sebe.“

Istraživanje o nasilju prema ženama sa invaliditetom u ustanovama u Srbiji pokazuje da se većini žena sa invaliditetom u institucijama daju kontraceptivne tablete ili ugrađuje spirala bez njihovog informisanog pristanka, a u slučaju trudnoće, nakon ginekološkog pregleda zakazuje se abortus za koji se ne traži pristanak žene, već samo staratelja. One su u riziku od prinudne sterilizacije, jer staratelji mogu da zatraže i daju saglasnost za ovu intervenciju.

Jedna korisnica kaže: „Imala sam 16 godina kada sam zatrudnela, nisam ni znala šta je to. Jedno vreme nisam imala i to su oni primetili. Vaspitačica me je izudarala dobro, vukla me za kosu, a da nisam ni znala zašto me tuče. Otišla sam u bolnicu i stavili su mi spiralu.“

Situacija u ustanovama ozbiljno je pogoršana tokom vanrednog stanja zbog pandemije kovida-19 i neproporcionalnih i nedelotvornih mera uvedenih sa ciljem sprečavanja širenja virusa, što još jednom potvrđuje neophodnost hitne reforme sistema starateljstva.

Umesto lišenja poslovne sposobnosti, koje treba potpuno onemogućiti, neophodno je razvijati usluge podrške za osobe sa invaliditetom, između ostalog i usluge odlučivanja uz podršku.

Žene sa invaliditetom u ustanovama moraju da imaju adekvatnu zaštitu od nasilja i podršku za odlučivanje o pitanjima koja ih se tiču, umesto potpunog lišenja svih prava, što je trenutno njihova realnost.

Autorka je programska direktorka FemPlatza

* Ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku Fonda Ujedinjenih nacija za sprečavanje nasilja nad ženama, međutim izraženi stavovi i sadržaj ne podrazumevaju zvanično odobrenje ili prihvatanje od strane Ujedinjenih nacija.