Žene u crnom

– Aaaa… Jestrović – objasnio je Sultan drugu Vajšu odakle smo.

Nenad Jestrović je pre nekoliko godina igrao za jedan klub iz UAE. Obojica su u kasnim dvadesetim, a u tržni centar Marina mol, gde inače možete da sretnete lokalno stanovništvo u mnogo većem broju nego na ulicama, došli su da se prošetaju i pronađu neki poklon za devojke. Nose dugačke bele haljine, khandure i marame gutre, uglavnom bele.

– U slobodno vreme igramo fudbal, jašemo, idemo na večeru sa prijateljima – pričljiv je Sultan. Vajš se samo smeška, okreće levo, desno i dobacuje: smejaće nam se ako nas vide. Ne obazirući se na njega, Sultan nam priča kako je leti nepodnošljivo kad temperature skoče iznad 50 stepeni i da tada odlaze u Evropu. Nedostaje im sneg, na šta smo se nasmejali i pozvali ih u Srbiju.

Oni ne izlaze u noćne klubove, gde, uz najluskuznije hotele, jedino može da se nađe alkohol. Arapi ga ne piju. Grupa novinara iz Srbije je teško prihvativši činjenicu da u hotelu u kom su odseli nema ni kapi alkohola, već prve večeri pokušala da pronađe mesto u kom može da se popije pivo.

Posle tri sata hodanja, nekoliko bezuspešnih saletavanja stranaca, upućivanja na pogrešne adrese – našli smo dilera. Recepcionara koji nam je devet limenki hajnekena doturio u crnoj kesi u sobu. Pivo nas je koštalo 18 dirhama svako ili 3,7 evra. Nismo se žalili. Flaša vina plaća se i po 200 dolara. Zamolio nas je da ga ne prijavimo menadžeru i ostavio broj telefona. Nismo ga posle toga angažovali, iako nas je sve kopkalo šta li je mislio kad je rekao da može da nam nabavi sve što želimo?

Ujedinjeni Arapski Emirati su izuzetno bogata zemlja, puna kontradiktornosti. Toliko čak da je teško steći jedan opšti utisak o njima. S jedne strane im se diviš zbog toga što su od pustinje napravili oazu za manje od 50 godina. S druge, stroga pravila ponašanja strana su Evropljanima i oni se ne zadržavaju ovde dugo. Naftu su otkrili 1958. i od tada država vrtoglavo raste, Bin Zayedovi vladaju sve vreme i slike članova te porodice mogu se videti svuda. Oni su vladari svega u Abu Dabiju, a sve što se vidi napravljeno je novcem od nafte.

Kilometri pustinje prekriveni su visokim, modernim zgradama, odličnim autoputevima, u šest ili više traka. Dok su nas iz Abu Dabija vodili ka planinama blizu manjeg Al Aina, nismo mogli da verujemo, tim širokim putem prođu jedna kola na deset minuta. Ono što njih razlikuje od ostalog arapskog sveta jeste što su svesni da nafta neće trajati još dugo i što su se na vreme bacili na druge vrste biznisa.

Abu Dabi je drugi najveći grad, iza Dubaija. Nema million stanovnika, a sati vožnje u kojima prolazeći pored nebodera kojima ne može da se dosegne vrh pogledom kroz prozor autobusa, nameću pitanja ko sve živi u njima. Imaju li dovoljno ljudi da popune sve te zgrade? Lokalno stanovništvo je ovde u manjini, ima ih svega 20 odsto, 80 odsto su stranci – Evropljani iIi Amerikanci, uglavnom menadžeri, direktori, inženjeri.

Najviše je Pakistanaca, Filipinaca i Afrikanaca. Oni rade sve lošije plaćene poslove. Prodavci, vozači, čistači. Naš vozač Husein, iz planina Pakistana, već šestu godinu je u Abu Dabiju. Priča nam da radi za 2.500 dolara, što je dovoljno za njega jednoga. Čak mu i pretekne da pošalje majci novac. Visoka klasa radnika ovde zarađuje i do 10.000, 15.000 evra mesečno.

U nekoliko njihovih međunarodno poznatih kompanija, koje su poslednja reč tehnike, stranci su na dobro plaćenim položajima. Ali i domaće žene. To je jedna od onih kontradiktornosti. Njihove žene dobijaju funkcije direktora, rade sa muškarcima na odgovornim poslovima, voze porše kajena, ili rovera.

Sve lokalne žene, bez obzira na obrazovanje ili poreklo nose abaye, duge crne haljine i šile, marame kojima pokrivaju kosu i lice, po sopstvenoj želji (tako su nam objasnili, pomalo neuverljivo). U tržnom centru, na ulici, u šetnji, one nigde ne idu same. Samo u grupama, komplet našminkane, uglavnom na štiklama, u, sudeći prema kesama koje nose, markiranoj garderobi.

Život u abayama ne može biti lak. Mi smo to osetile na trenutak. Sve žene iz naše grupe morale su da ih obuku da bi ušle u džamiju Sultana Bin Zayeda. Trideset stepeni zagrejalo je crninu očas posla i uprkos mermeru koji je ledio gola stopala, posle 15 minuta postajalo je neizdržljivo.

Vodič nam je objasnio da žene moraju da pokriju kosu i obline, a da su crnu boju izabrale jer im se „bela providi“. Teško je bilo i zamisliti osećaj ispod crne abaye na plus 50. Ali opet, ono malo žena koje smo sretali uglavnom u tržnom centru, nasmejane su užurbane.

Pitanje religije i tradicije u Abu Dabiju se ne postavlja. Jednostavno, lokalci su se srodili sa strancima. I svi žive dobro. Tako bar izgleda. Svi voze dobre, velike i uglavnom bele automobile. Start u taksiju je manji od 100 dinara, a za pet evra prođete pola grada. Plaže okružuju ceo grad, a na jednu koja se nalazi ispred najluksuznijeg hotela Emirejts palasa, šeik Muhamed doneo je fini pesak iz Maroka.

Pomalo sve podseća na Trumanov šou, rekao bi jedan kolega. Napravili su sve što može da se zamisli i ne zaustavljaju se. Imaju Gugenhajm, Kuću opere, muzej Ferarija i trku Formule 1. Za Luvr, koji otvaraju u martu, kupili su po nešto iz originalne kolekcije čuvenog francuskog muzeja. Novcem od nafte napravili su pravi mali savršeni svet, u kom ima za svakog ponešto.

Osim dece na igralištima, pasa i mačaka na ulicama, parova koji se drže za ruke dok šetaju pored mora, čaše vina ili piva uz odličnu domaću kuhinju, pa i mirisa onog pravog mora. Nedostaje mu šarm, onaj fini šmek, opuštenost na koju smo navikli.