Žene u svetu rada – na prvoj liniji fronta

Sindikati odavno ukazuju na postojanje diskriminacije u oblasti zapošljavanja.

Problem je prepoznala i država koja žene svrstava u ugroženu kategoriju na tržištu rada.

Nejednakost zarada postala je, za mnoge sindikate, prvo bojno polje s kojim se suočavaju u borbi za rodnu ravnopravnost na radu.

Istraživanja su pokazala da su i mere štednje, sprovođene od 2014, pogodile žene u većoj meri nego muškarce.

Početak pandemijske krize dodatno je uvećao rodne razlike na tržištu rada.

Prema podacima Međunarodne konfederacije sindikata, na globalnom nivou, u socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti radi čak 70 odsto žena, dok su one zastupljene sa 58 odsto u uslužnim delatnostima.

Tome treba dodati veoma visok procenat žena zaposlenih u obrazovanju, posebno predškolskom.

Monitoring izveštaja o merama tokom vanrednog stanja Nacionalnog konventa o EU ističe da se, „na prvoj liniji fronta“ u borbi protiv kovida 19 nalazi skoro 90 odsto žena.

Pandemija je, u ogromnoj meri, uvećala osećaj nesigurnosti, sputanosti i izostanka sistemske podrške ženama.

Istraživanje Položaj žena u sindikatima, koje je podržala Misija OEBS u Srbiji, a koje objavljeno ove godine, ukazuje na nekoliko otežavajućih okolnosti koje su pogodile žene.

Možda najveću predstavlja teškoća usklađivanja rada od kuće i porodičnih obaveza koja se, u patrijarhalnom okruženju, čini nerešivom.

S jedne strane, žene su izložene neregulisanom radnom vremenu i neplaćenom prekovremenom radu, dok su s druge strane prinuđene da se, istovremeno, suočavaju sa izazovima online nastave i ograničavanja rada vrtića.

Sve je to dodatno pogoršalo položaj žena koje su se, i pre pandemije, suočavale sa ograničenim mogućnostima za napredovanje, češćim zapošljavanjem posredstvom fleksibilnih, odnosno nesigurnih ugovora, kao i seksualnim uznemiravanjem i različitim vrstama mobinga.

Više od 40 odsto žena smatra da je pandemija dodatno narušila njihova radna prava, bez obzira na to da li rade u javnom ili privatnom sektoru.

Sindikati su reagovali na prijavljene slučajeve kršenja radnih prava i uključujući se u procese zaštite bezbednosti i zdravlja na radu, putem nabavke opreme i dezinfekcionih sredstava i informisanja zaposlenih.

Takođe su upućivali zahteve institucijama da sistemski reše uočene probleme.

Priključili su se i globalnoj kampanji za borbu protiv porodičnog nasilja koje je, nažalost, planulo zajedno sa pandemijom.

Međutim, stepen nepoverenja u sindikate, karakterističan za poslednju deceniju, smanjen je tek neznatno.

Budući da ženski sindikalizam ima nešto kraću istoriju od sindikalizma uopšte, većina sindikata formirala je sekcije žena.

Međutim, veliki broj sindikalno organizovanih žena nisu članice ovih sekcija i imaju podeljena mišljenja o njihovom radu.

Zato je neophodno unaprediti aktivnosti koje promovišu sindikalno organizovanje žena, obezbediti kontinuiranu i razgranatu radno-pravnu i socijalnu pomoć, kao i podršku u zdravstvenoj zaštiti žena. Samo ozbiljnim ulaganjem u obrazovanje i ohrabrivanjem žena za sindikalno delovanje kroz sekcije može se obezbediti da one zaista budu efikasan kanal za uvođenje ženskih pitanja među prioritete sindikalnog delovanja, a ne mesta na kojima se ova pitanja čuvaju, skrajnuta sa sindikalnih agendi.

Stavovi izrečeni u tekstu pripadaju isključivo autoru i ne predstavljaju nužno zvaničan stav Misije OEBS u Srbiji