Ženska parlamentarna mreža – izgubljene u prevodu

U pitanju je Sandra Božić iz Srpske napredne stranke, koja je 25. novembra 2020. rekla da će se „ŽPM truditi da pospeši ekonomsko osnaživanje žena koje su žrtve partnerskog ili porodičnog nasilja“.

Već pomenuti Dačić (koji nije žena i kao takav ne predstavlja ŽPM) jeste govorio na konferenciji koju je organizovala Mreža, ali se i to desilo davno – u januaru ove godine.

Od tada do danas, Srbiju je potresao niz afera koje je otvorila Marinika Tepić – političarka koja je zbog toga prilično stradala, a koju članice ŽPM nijednom rečju nisu uzele u zaštitu i koje se tim povodom nikada nisu oglasile.

Poslanice možda nisu čule za to.

Ili ih možda nije bilo briga. Jer se Marinika valjda ne računa.

Nisu parlamentarke progovorile ni posle svedočenja očevidaca koji tvrde da je poslanik Dragan Marković Palma organizovao podvođenje maloletnica.

Članice ŽPM su se o tome oglašavale samo kad su ustajale u odbranu svog kolege poslanika. O suštini stvari – ni reči.

Za razliku od ostatka Srbije, njih nije potreslo što su majke menjale lični opis svojih ćerki kako ih Palma ne bi primetio, ili što su se žene (kako se tvrdi) zapošljavale preko kreveta, opet u režiji uvaženog poslanika iz Jagodine.

Isto tako – ćutanjem i prećutnim odobravanjem, članice ŽPM su u godinama iza nas odgovorale na silne napade na političarke, aktivistkinje, novinarke, na nasilje nad običnim ženama, na diskriminatorni verbalni teror koji svakodnevno dolazi s TV ekrana.

Ćutale su čak i tokom napada na žene iz sopstvenih redova: kad su poslanici SRS pred očima čitave Srbije izvukli ženske gaće kako bi ih simbolično poklonili Zorani Mihajlović, članice ŽPM ostale su čvrste u svojoj pasivnosti, nezainteresovane za taj školski primer primitivizma, mizoginije i degradacije ženskog kao takvog.

Ućutkane sinekurama, članstvima, upravnim odborima, dnevnicama i honorarima; zaluđene prividom moći koji su im dodelili lideri njihovih stranaka; zaslepljene „slavom“ koja im stiže nakon što izrecituju ono što već recituju u skupštinskoj sali – zaboravile su poslanice zašto Mreža uopšte postoji.

A ona, da se vratimo u prošlost, postoji kao neformalno telo čija su „rukovodeća načela delovanja usmerena ka promociji demokratije, vladavine prava i ljudskih sloboda i protiv bilo koje vrste diskriminacije“.

Tokom poslednjih nekoliko godina, od kad je u Srbiji krenuo sunovrat svih institucija i ubrzana, kontinuirana proizvodnja privida i straha, nijedna od tih stavki nije ispunjena. Naprotiv.

Umesto hrabrih žena (od kojih smo neke nekada i znali), videli smo žene koje – zarad ove ili one fotelje – promovišu idolopoklonstvo i pokornost.

Umesto reakcija na ono što kao žene živimo, dobili smo tišinu.

Umesto besa i buke koji bi se očekivali od žena u ovom nesretnom dobu, dobili smo sramotu.

Zato, raspustite se. Zbog sebe i zbog nas.