Dramski tekst Zorice Jevremović „Tišina, Pomrlice“ (Centar za medije „Ranko Munitić“) egzibicion je i ushićujuć. Namerno kažemo dramski tekst a ne drama, jer u četvrtom delu naslovljenom imenom autorke Zorice Jevremović (21. vek), takođe distinktivno stoji „tri dramska sižea“.
„Pomrlice“, zamišljene dakle kao „drama o ženama namerno sa istorijskim diskontinuitetom“, fuzionisanje je poetskog osećanja života s gotovo mističkim nabojem ljubavi u oseci ljubavi. Protagonistkinje „Pomrlica“, Hrvatica Mila Gojsalić (16. vek), Srpkinja Eleonora Bruk (21. vek) i Umihana Čuvidina, muslimanka (tačnije, Bošnjakinja, 19. vek), dospevaju u univerzalno iz regionalnog. Tako njih tri, kroz svoje različite ženske sudbine, čine svojevrsni zapis o telu, pri čemu se, po rečima Zorice Jevremović ali više ne autorke no učesnice, telo javlja kao teritorija a devojka kao geografija. Tako Zorica Jevremović protagonistkinja, inkarnira jedno feminističko načelo, inkarnirana svojim pseudojunakinjama. Tri žene koje umiru iz različitih razloga a suštinski otelovljuju pravu biografiju Zorice Jevremović, zadržavaju jedno zajedničko svojstvo u činu smrti, a to je dostojanstvo umiranja. Hrabrost Mile Gojsalić koja aktivira razorni eksploziv i u legendarnom sa(n)mouništenju diže u vazduh Ahmed Pašu i krvoločne Osmanlije, agonična Eleonora Bruk kojoj dečak i devojčica kao njeni idealni pandani otkrivaju da se „igrala sa nevidljivim a to je najstvarnije“, te postojanost Umihane Čuvidine koja 1813. ostaje bez svoga verenika Čamdži Muja sa Bistrika koji pogiba u pohodu protiv srpskih ustanika, fiktivni su, uslovno hronološki okvir njihovog pojavljivanja. Evocirane u svesti Zorice Jevremović koja ih promišlja identifikujući se, prisvaja njihovu ideologiju poražene žene, a opet, poput Umihane, postojane u porazu i bolu, istrajne, gorde, beskrajno pogodne i zahvalne za transistorijski transfer koji ih sve čini savremenima, ovovremenima i značenjski uputnima u aktuelnosti trenutka.
Kako to Eleonori govori dečak kraj njenog samrtničkog uzglavlja, da će „dobiti rak od ljubavi“, „Pomrlice“ su manifestacija čežnje u širokom rasponu, od čežnje za nepreboljenim dragim (Umihana) do čežnje za smrću (Mila Gojsalić), od čežnje za fizički neprisutnim Rankom Munitićem čije ime nije izgovoreno i nostalgičkog osećanja za onim što je značilo njegovo vreme kad je „Miro Glavurtić dolazio na pravoslavni „Uskrs“ a Slobodan Mašić na katolički „Božić“ i ko sve ne od ateista i gnostika“, do čežnje Eleonore za igre s vatrom…
„Pomrlice“ su prividni susretni plan epoha, epohe ne postoje, epoha je jedna, ali je susretni plan zamišljen kao rodni, politički , konfesionalni i kakav sve ne, kao dijalog o tome šta znači biti žena, i o tome šta znači boleti i šta znači voleti…
„Pomrlice“ počinju srdžbom a završavaju rezignacijom, one otpočinju kao eksces a završavaju kao veliko strateško povlačenje u snove, one su, ne samo u završnici i ispisivane organičkom strukturom i jezikom sna…
„Šta pobedi?“, pita Umihana Devojku, a ova joj odgovara. „Zlo. Svako zlo u svima nama“. Raznoliko lice zla ne poseduje identitet. Ono isprva stvara privid, i to onaj najopasniji kad Zorica Jevremović protagonistkinja drame oseti revanšistički poriv pa uvidi posve rotiranu istinu, i od te istine joj kao svetli putokaz ostaje odsanjani Magreb…
… Pisanje o drami „Pomrlice“ gotovo da je nemoguć zadatak, jer zahteva jezički adekvat, tananu jezičku konverziju koja će egzaltaciju njenih poetskih vizija pretvoriti u suvislo divljenje čitaoca, rešenog da uprkos nespretnosti upriliči par proznih iskaza…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
