8. mart, petak: Nekad u šali kažem, jedini dan kad se feministkinje nešto pitaju.
Uglavnom o istoriji, o pravima, o tome zašto je i dalje važno vraćati se počecima, vremenu kada su žene tražile hleb, ruže i mir. Ovog 8. marta, međutim, ceo grad bruji o feministkinjama. Razlog tome je činjenica da je maršu prethodila akcija ljubičastih kecelja, simbolično okačenih na krila nekolicine muškaraca od čelika na raznim javnim mestima u Beogradu. Meni se najviše dopala ona na Pekiću kojom podržava ženski marš. Zamišljam ga kako u pauzi pisanja Atlantide, recimo u delu o salemskim vešticama, namiče kecelju, gleda zamišljeno kroz prozor i smišlja scenu u kojoj sve žene sveta izlaze na ulicu proglašavajući generalni štrajk. „Ako žene stanu, staće ceo svet“. Slika dostojna Borislava, najneverovatnijeg srpskog pisca.
U podne odlazim na Radio Beograd, moju prvu kuću, gde u emisiji Rečeno i prećutano s Danijelom Gavrilović iz Niša govorim na temu „Može li cveće da zameni slobodu?“. Obe se slažemo da ne može, i da su ekonomska nezavisnost i dobri zakoni uz institucije koje ih sprovode preduslov elementarnom dostojanstvu. Odatle ću zatim otići na Plato ispred Filozofskog, još jedne od svojih prvih kuća, odakle će moje drugarice bubnjarke dati takt hodu. Godinama, sad već i decenijama, ovo je za mene jedan od najposebnijih trenutaka u godini. Tu vidim žene i muškarce kojima se uvek radujem, a ne viđam ih često, iz Vlasotinca, Leskovca, Pančeva, Tutina, od kojih sam učila kako da govorim i kako da skromno verujem u našu zajedničku borbu. Ove godine je posebno veselo i, dok hodam pored Paole, deluje kao da je i fantastični Pekić među nama.
Posle ručka s Biljanom i Đurđom, spremam se da odem na Befem. Znam već nekoliko nedelja da ćemo Katarina Lončarević i ja dobiti za priznanje „za približavanje feminističke teorije (širokim narodnim masama)“, ali tek na putu ka KC Gradu toga postajem svesna i pokušavam od same sebe da sakrijem tremu. Među 25 nominacija od kojih se ne zna koja je inspirativnija, ovu našu prate Jovanine reči da bi ona mogla da bude i priznanje „za početke u feminizmu“. Popeti se na tu binu, pa, nije bilo lako. A razloga za ponos ima, jer je i zbornik na kojem smo marljivo radile proteklih šest meseci, Feministička teorija je za sve, danas otišao u štampu.
9. mart, subota
Dan za čitanje i kućne poslove. Čitam o nenasilju i radikalnoj jednakosti. Pažljivo pakujem stvari koje je moja ćerka prerasla da ih odnesem drugarici koja ima mlađu ćerku. Odavno smo u toj ekonomiji brige. Ne idem na protest. Ne verujem u politiku koju zagovaraju ultradesničari. Ne verujem u logiku izbora manjeg zla. Želim da zamišljam svet koji će za nas biti bolji, a ne manje loš. Zbog nas i naših ćerki, a i sinova.
10. mart, nedelja
Porodični dan. Moja sestra Julija je u Beogradu, u četvrtak je imala performans i izložbu u Eugsteru. Poželela je da ode na Avalu gde je poslednji put bila kad je bila mala, i u sećanju joj je ostalo da je Avala jako daleko i da je mnogo velika pa će nam za njen obilazak biti potreban ceo dan. U međuvremenu smo porasli svi, pa je za dečje veliku Avalu bilo potrebno samo dva sata. Baš tad, u podnožju spomenika Neznanom junaku, piše mi Marjana Stevanović o znanoj junakinji, Mariji Lukić, ženi čije ime danas u Srbiji znači hrabrost. Dobija pretnje, institucije ne reaguju na njene prijave. Pita šta da radimo, kako da ne dozvolimo da i ovo čudo bude za dva dana. Ceo dan mislimo o tome zajedno. Kasnije čujem da je na Befemu u petak napadnuta Ksenija Radovanović, onda saznajem da je napadnuta i Dragoslava Barzut, a videla sam da je pretučena i vozačica autobusa na liniji 81, Slavica Terzić, i sve to na „dan žena“. Jedna je gledala u „pogrešnom pravcu“, druga je „čudno izgledala“, treća je vozila autobus i jako je iznervirala vozača. Spaja ih samo to što su žene i što su reagovale – jedna je odgovorila na vređanje, druga nastavila da hoda, treća izašla iz autobusa da se raspravi. Hleb, ruže i mir, 10. marta.
11. mart, ponedeljak
Danas je poseban dan na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, jer predstavljamo prvu knjigu o jugoslovenskom feminizmu Žofije Lorand. Žofi se za ovu priliku zaputila rano iz Budimpešte, a o knjizi mudro zbore, kao i uvek, Dubravka Stojanović, Ana Panić i Katarina, smeštajući ovaj sasvim jedinstveni fenomen u svoje vreme, koje nekako deluje kao vreme koje ne pripada prošlosti nego budućnosti, zamišljajući ga u muzejskoj postavci kroz fotografije, postere i artefakte koje nam knjiga verno dočarava, i poredeći ga sa „zapadnim“ feminizmom koji je na razne načine mogao samo da sanja o slobodama koje su Jugoslovenke tada želele još da prošire. Neke od tih Jugoslovenki sede u publici, u kojoj sede i razni veoma mladi ljudi. Ponovo mi na pamet pada Pekić: za mnoge nas sve to deluje kao fantastika…
12. mart, utorak
Dan počinje rano, u 7. Dete ide u školu prepodne. Dug dan na Institutu, dogovori, planiranja. Žurim da u 3 stignem do svoje bake koju treba da ošišam i da joj poslužim ručak, danas je moj red. U aprilu puni 88 godina. Ceo dan žurim i kasnim. Zakasnila sam i na razgovor o knjizi Sanje Petrović Todosijević o reformi obrazovanja u Jugoslaviji pedesetih. Oktobar, gde se održava razgovor, dupke je pun. Jelena mi čuva mesto, ali ne uspevam ni da se približim vratima. I dok je čekam da odemo negde da kao i obično sve pretresemo, s drugom Jelenom pijem sok i pričamo o nasilju. O tome kako da ga bude manje, kako da budemo solidarnije, kako da drugačije upotrebimo moć za koju su se borile one s početka ovog zapisa boreći se za hleb, ruže i mir.
13. mart, sreda
Dopisivanje sa Evom fon Redeker, Sarom Garbanjoli, Elžbijetom Korolčuk: za dve nedelje zajedno ćemo govoriti u Veroni u susret konzervativnom 13. porodičnom kongresu. Biće to lepa razmena evropskih iskustava o tome kako se (ne) brane žene i porodica u Evropi danas. Istovremeno, dogovori o predavanju u Rijeci o tome šta nam je istorija nauke rekla o ženskom orgazmu. Jedva čekam da vidim Brigitu. S ćerkom idem kod svoje druge bake. Utom stiže i vest da je otišla jedna od najvažnijih žena jugoslovenske i srpske humanistike i jedan od osnivača mog Instituta, Zagorka Golubović. Razmišljam koliko sećanja nestaje odlaskom tih raznih superbaka, onih običnih kao što su moje, i onih neobičnih kao što je Zagorka.
14. mart, četvrtak
Juče je objavljen hitan poziv institucijama Mreže žena protiv nasilja da osiguraju bezbednost Marije Lukić, a danas se ipak održao miting podrške Jutki. Zamišljam ogromnu ljubičastu kecelju kako se vijori na Pobedniku, i sve žene, i one u vlasti i one u opoziciji, u istim takvim keceljama. Na keceljama piše Pravda za Mariju Lukić! E to bi bila pekićevski fantastična slika Srbije danas…
Autorka je filozofkinja sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju iz Beograda
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.