Zidari, vodoinstalateri i političari kao glumci

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

U svojoj istoriji teatar, onaj koji brani čast i čest boginje Talije na južnim granicama države Srbije, nalazi se pred novim početkom. Po datumima iz istorije očekuje se šesti početak. Od prve predstave „Gorski vjenac“ u režiji profesora Radoja Domanovića, koji je po kraljevskoj kazni službovao u Vranju, navršilo se vek i 20 godina. Toga 30. januara 1896. godine, nakon što će održati predavanje „O milosrđu“, publika je videla adaptaciju NJegoševog dela u sali Hotela „Vranje“, koji je sagradio dobrotvor Janča Jovanović Baldžija. On je posebnu prostoriju namenio za „muzička, scenska dešavanja i čitaonicu“. Deo hotela je kasnije pretvoren u zgradu pozorišta koje sada više faktički nema.

Ti tragovi ostali su u Domanovićevoj pripovesti „Pozorište u palanci“ koju je napisao u Vranju, kada je imao samo dvadeset dve godine. Pitali ga Vranjanci: „Abe, profesore, što ti po cel noć gori svetlo u sobu?“. A, on im odgovorio: „Kad ne mogu da isteram mrak iz Srbije mogu bar iz svoje sobe“. Drugovao je Radoje sa Borom. Zapisano je da su 1896. godine zajedno gledali predstavu „Boj na Kosovu“ Putujućeg pozorišta iz Niša. Pretakali vranjske noći uz vino i mezetluke i duge priče o književnosti.

Drugi istorijski datum i ozvaničenje Pozorišta Građanske kasine u Vranju je 18. jun 1924. godine kada je u režiji Andre Daskala, tada iskusnog glumca putujuće pozorišne družine, izvedena „Ženidba posle smrti“. Daskal je bio prijatelj Perice Aleksića „Petra Prlička“, koji je često sa svojom putujućom trupom gostovao u Vranju i Vranjskoj Banji.

Treći datum: Okružno narodno pozorište u Vranju formirano 27. aprila 1946. godine, a za upravnika je postavljen LJubiša Ružić. Prva premijera pred tačno 424 gledalaca, koliko je bilo i sedišta, održana je 30. juna iste godine. U kolektivnoj režiji izveden je Nušićev „Pokojnik“. „Uspeli smo. To nije bilo lako. Trebalo je bez igde ičega otvoriti pozorište“, ostale su reči Vuleta Aleksića Vrteškara, kasnije poznatog glumca u Nišu. Posle osam godina tačka, zbog besparice. Prvog marta 1954. godine doneta je odluka o „ukidanju“ tada Narodnog pozorišta „Bora Stanković“. O tome je setno pisao Momčilo Antić Klinčar, glumac, reditelj, scenograf: „Profesionalno pozorište u Vranju živelo je samo osam godina. Nedovoljno da izgradi svoju umetničku fizionomiju i stekne svoj potpuni identitet …“. Za to vreme izvedeno je 66 premijera. Odigrano 1.056 predstava koje je videlo 323.020 gledalaca.

Od 1956. do i 1997. godine trajalo je amatersko pozorišno delanje Vranjanaca. Amatersko, a za ondašnje prilike sasvim profesionalno. S obzirom na Festival amaterskih pozorišta Srbije, Jugoslavije, i osvojena priznanja, Vranjanci bili vrh vrhova, uz Kikindu, Herceg Novi, Veliku Planu. Kreator te priče bio je hvaljeni i osporavani, kritikovan i nagrađivan, na svoj način samouveren Radoslav Radivojević. Otac reditelja Juga Radivojevića i glumice Ane Radivojević. U vreme „vladavine“ Radivojevića stvarana je ambijentalna atmosfera u kojoj je pozorište bilo epicentar kulturnih zbivanja u Vranju i na jugu Srbije. Možda jači i od profi teatara u okruženju, Leskovac, Niš, Zaječar… Tu platformu podržavali su Milutin Mišić, Muharem Pervić, Miša Jeftić, Mirjana Radošević. Saradnici, Zora Živadinović Davidović, unuka pisca Bore na kostimima, Dušan Stanić na scenografiji, Voki Kostić u muzici, reditelji koji su pažljivim biranjem postajali neka vrsta „pozorišnih lobista“. Kroz pozorište je prošla „četa“ od dve stotine glumaca. Osvajane su nagrade od Kule do Trebinja. Dragan Stanković je „zaradio“ tri „Zlatne maske“, tada najviše jugoslovensko priznanje na amaterskim scenama. Kičmeni stub bila su dela Stankovića, bio je to u neku ruku „Šekspir teatar“, kada su u pitanju dela „Koštana“, „Nečista krv“, „Tašana“, „Gazda Mladen“, „Uvela ruža“.

Četvrti datum: 5. septembar 1997. godine. Posle 43 godine Vranje je ponovo dobilo profesionalno pozorište. U Vranju od tada režiraju Vlada Jeftović, Radoslav Zlatan Dorić, Vlada Lazić, Radoslav Radivojević, sin Jug, Vlada Lazić, Filip Gajić, Miloš Jagodić, Ana Grigorović, Nebojša Dugalić. Od Bore do Čehova. „Paviljon broj 6“ je predstava u kojoj je svoju poslednju ulogu odigrao Radoslav Radivojević. Posthumno zahvaljujući Nebojši Dugaliću, predstava je obnovljena, a vranjsko pozorište je gostovalo u Moskvi na Festivalu „Zlatni vitez“. Nako smrti Radivojevića 2009. godine doći će do „tranzicije“ na rukovodećem mestu direktora koje je ponajmanje imalo veze sa teatrom, ali je imalo sa apsurdom, kao proizvodom raznih političkih kombinatorika. Nit sa delatnom teatarskom stvarnošću održavala se preko „Borinih pozorišnih dana“ svakog oktobra. Uz asistenciju Željka Hubača, Ivana Medenice, Ksenije Trajković i drugih, koji su pažljivo prilagođavali program ove manifestacije na kojoj su gostovala prestonička pozorišta. Ušuškana sala. Nostalgični pozorišni klub u kome su škripale daske kad po njemu hodate dok odjekuje tihi zvuk bluza, džeza…

Peti datum: Drugog jula 2012. godine u podmetnutom požaru izgoreo je veći deo zgrade Pozorišta „Bora Stanković“. Grad je bio u šoku. Dugo se taložio stvarni i pepeo sećanja i uspomena. Odjednom je postalo jasno bez čega je grad ostao. Počela je akcija prikupljanja pomoći. Šezdesetak miliona za novu zgradu. Krenuli su radovi. Pomogla i Evropa da se napravi projekat. Nešto para i iz državnog budžeta. Krenule su mašine. Čuli se radnici. A onda se sve pretvorilo u predstavu, sa političkim primesama. Prvo kašnjenje i probijanje rokova, a onda kao u srpskoj tradiciji „klimaks“ sa upotrebom „oplatola“ i zagađenjem prostora. Kontaminacija stvarna i duhovna. Na sceni su sada eksperti Instituta za fiziku iz Vinče. Glumci u pomoćnim prostorijama pripremaju Brehotvu „Igru“. Van scene pozorište vranjsko je postalo metafora za politička prepucavanja uoči još jednih izbora na lokalu. Kada će se desiti šesti datum, kada će scena oživeti sa stvarnim a ne političkim, građevinskim i ostalim glumcima, to u Vranju niko ne zna.