Zijah Sokolović: Glumac je glumac

On je objasnio da se ovaj njegov čin može različito tumačiti.

Čini se ipak da ga je većina doslovno shvatila imajući u vidu njegovu energiju bez daha s kojom sve ove decenije igra, koji ga čine umetnikom okovanog glumom. Sokoloviću su, naime, na sceni dovoljni stolica i mikrofon da napravi čudo i drži budnom pažnju publike čak dva i po sata koliko traje njegova legendarna monodrama „Glumac je glumac je glumac je glumac“ za koju je napisao tekst još 1977. godine, a koju je izveo dovoljan broj puta da uđe u Ginisovu knjigu rekorda. Kada su ga pitali da objasni kako je komad nastao i da objasni fenomen njegove dugovečnosti Sokolović je rekao da je vreme kada je pisao ovaj tekst bilo vreme u kojem je on sticao slobodu i kada se „komotno disalo između politike i religije“. Kaže da je imao potrebu da se opere od osobnog primitivizma i da se očisti od skorenih naslaga provincije.

– Želio sam da sam odredim svoje mjesto u svijetu, da taj svijet gledam kako ja hoću i mogu. Nisam mogao podnijeti da moje mjesto budućeg glumca i umjetnika bude određeno politikom ili predrasudama globalne malograđanštine ili ulogom u nekoj TV seriji, nego sam želio da sam odredim svoj prostor, vrijeme i radnju. I zatim sam napisao i odigrao što ja mislim tko je glumac, što je glumac i gdje je glumac u ovom prolaznom svijetu.

Tekst ovog komada je preveden na nekoliko jezika, igra se svuda po svetu, ali sa više glumaca. Sokolović scenom vlada sam, a uz to ovaj, kao i mnoge druge tekstove izgovara veoma brzo, tačno i čini se svakim delićem sebe radi sve ono što zna i ume da zasmeje ili rasplače publiku i uspostavi sa njom komunikaciju. To je, kako i sam kaže, suština ove profesije.

„Gluma je neka komunikacija. Mora postojati u stvarnom životu da bi se koristila u iluziji“, izjavio je jednom. Sokolović veruje u tezu da ta iluzija nastaje kad glumac istupi u prazan prostor. Ni sve tehnologije sveta još uvek nemaju adekvatnu zamenu za živog glumca, smatra on, a naročito ne Jutjub na kojem ga toliko ima. „To vam je kao i seks, možete da ga gledate na televiziji ili da ga doživite“, objasnio je Sokolović razliku između fizičkog i posredovanog iskustva spram pozorišta.

Za pola veka rada se oprobao u najrazličitijim formama i igrao je za najrazličitiju publiku – za decu, (Nedeljni zabavnik) odrasle, stare, a u veoma igranoj monodrami „Kabares, Kabarei“ je sublimirao sve događaje i emocije koje su ga okruživale i ispunjavale 90-ih godina prošloga veka. Većina njegovih replika su opservacije na našu svakodnevicu, pa tako u svojoj vizuri „Subjektivno / Objektivno“ Sokolović konstatuje: „Ja subjektivno volim na televiziji da gledam sve. Objektivno ćeš posle toga biti glup, ali subjektivno i težiš ka tome da budeš glup.“

Za umetnički rad je dobio 33. nagrade: dve Sterijine, četiri zlatna Lovorova vijenca, tri zlatne kolajne na Festivalu monodrame i pantomime, Zlatnu arenu, Šestoaprilsku nagradu Sarajeva i druge.

Zijah Sokolović rođen 1950. u Sarajevu gde je završio gimnaziju i diplomirao na Akademiji za scenske umjetnosti samostalnim projektom „Ex Ponto“ Ive Andrića. Od 1983. postaje slobodni umetnik – radi u pozorištu, na filmu, radiju, televiziji… Glumio je u mnogobrojnim filmovima, kao što su „Samo jednom se ljubi““Otac“, „Konjanik“ „Ledina“, „Bella Block“ – „Im Namen der Ehre“, „Gluvi barut“, „Karneval, anđeo i prah“, i u serijama kao što su „Ljubav, navika, panika“, „Zaboravljeni“ i druge. Od 1992. godine živi u Beču. Redovni je profesor na Brukner Konzervatorijumu na odseku za glumu. Spava otvorenih očiju da bi video snove. Oženjen je poznatom pijanistkinjom Lidijom Stanković ima tri ćerke. Najmlađa se zove Hana Selena.