Bulevar revolucije 176, osnovna škola „Filip Višnjić „, fabrika obuće „Proleter“, Sportsko društvo „Radnički „, prvomajske vojne parade, Đeram pijaca…
Dvorište, kaldrma, par stabala oraha, gomila dece i mačaka…
***
U raspravama sa majkom Jovanom često analiziram svoj karakter kao deteta. Jednostavno sam bio na prvom mestu nezadovoljan što sam uopšte rođen.
***
Otac Ljubivoje zvani Atom imao je figuru Tonija Soprana. Očekivao je od mene da budem dobar matematičar, a majka me je stalno branila od očevih očekivanja.
***
Bulevar je bio galerija likova, prodavnica i kafana. Miris i ukus ćevapa, viršli i sušenog bakalara zauvek u „nozdrvama pamćenja“.
***
Učiteljica je pušila na času i delovala strogo ali pravično. Jednom prilikom kada sam otišao sa majkom kod nje da se požalim na neke drugare, rekla je majci – „pa znate da i vaš sin nije neka cvećka“.
***
Razgovaram sa majkom i o svojoj podmuklosti kao osnovca. Brat Puniša je bio tri godine mlađi i tukao sam ga sve dok nije postao jači. Jednom sam se u dvorištu škole potukao sa nekim klincem da osvetim brata. To je bio dokaz moje bratske ljubavi.
***
Osmi razred sam završio na Lionu u „Jeleni Ćetković“ i najviše ga pamtim po tome što sam ga pohađao u vreme epidemije velikih i ogavnih boginja. Vakcina nikako nije htela da mi se „primi“ i bio sam u stalnom strahu od onih zeleno gnojavih plihčića po faci i telu. Epidemija je došla s Kosova i već kao deran sam tu pokrajinu gledao „s distance“.
***
Selidba u blok 45 je donela sa sobom kupatilo i parno grejanje, ali i muke u dolasku od tačke A do tačke B. Autobus 16b je bio komunikacija novobeogradske „vukojebine“ sa ostatkom sveta. Stići iz bloka do Dizajnerske na Dedinju je bila svakodnevna avantura.
***
Imao sam dve paralelne ekipe, iz bloka i iz Dizajnerske. To je bio miks ortaka za pamćenje. Svi su me voleli i činili dobro, a ja sam im uzvraćao „zajebancijom“.
***
Profesori u školi su bili najbolje što je moglo da me zadesi i puno sam naučio od njih. Neke sam tako imitirao da se društvo „krivilo od smeha“.
***
To je bilo vreme žurki, ekskurzija i zaljubljivanja u muziku. Otac mi je davno još kao klincu kupio gitaru a ja sam tek u srednjoj školi izrazio želju da naučim ponešto da odsviram. Drugar Srba me je naučio akordima pesme „Kuća izlazećeg sunca“ i to je bila i ostala baza mog sviranja.
***
Drugi ortak iz razreda Toma je svirao „Tigar“ orgulje i pozvao me u prostoriju atomskog skloništa u Zemunu da se oprobam kao pevač u grupi koja se do tada zvala TNT. Bajaga je svirao bas gitaru, a Đera je bio bubnjar. Ekipa zabavna i duhovita i mojoj sreći nije bilo kraja, jer sam u bendu.
***
Na probama sam se „drao“ i „odrao“ grlo, te sam se izblamirao već na prvoj svirci koju smo imali i to kao za inat u Dizajnerskoj. Odustao sam. Kad ne mogu da pevam ko Ian Gillan, neću ni da pevam.
***
„Srpkinja“ mi je na jednom času rekla da imam talenta za glumu i eto nove ambicije. Konkurisao, „ispušio“ i upisao Istoriju umetnosti, jer biti student mi je značilo u životu. Normalno da sam kao odgovoran momak dao prvu godinu u roku i već naredne godine nakon priprema i časova crtanja i slikanja upisao Fakultet primenjenih umetnosti.
***
Ekipa je bila super i koristeći studentske popuste postali smo redovna publika svih beogradskih pozorišta, a najviše Ateljea 212 i JDP-a. Jedna drugarica iz ekipe koju sam zasmejavao me je nagovorila da probam da se „uvalim“ u Teatar levo jer su mnogo ludi i eto mene u „ostvarenju svog sna“.
***
Paralelno studiranje i česta putovanja sa teatrom su mi obeležili tih pet godina.
U nogama sam imao preko 800 predstava, „od Vardara do Triglava“, a gostovanja po evropskim festivalima su od nas napravila i „teatarske nomade“.
***
Kad je Tito umro, 40 dugih dana žalosti je od muzike donelo Zdravka Čolića i pesmu „Druže Tito, mi ti se kunemo“ i to je bilo jedino što se iole moglo slušati.
Nakon tih 40 dana krenula je „muzička eksplozija“, koja se više nikada neće ponoviti. Idoli, Šarlo akrobata, El. orgazam, s ove strane reke, a Azra, Film, Kazalište, s one strane, uz mnoštvo bendova, novog talasa ili vala.
***
Koja je išao s mojim burazerom u razred u osnovnoj školi na Bežaniji, a posle je išao u srednju muzičku i bilo nam je interesantno što se opredelio za kontrabas. Čak smo se i šalili na njegov račun. Kad smo čuli pesmu „Niko kao ja“, zezanje je prešlo u poštovanje.
***
Koja mi je komšija, a na mom gramofonu se vrti „Nemoj da bacaš betonske table sa vrha svoje zgrade“. Jako je voleo mog brata, a i mene zbog „klejbezabli“. Pre dve godine sam sa Babama snimio pesmu „Imao sam druga“ i posvetio je svom drugaru iz dvorišta na Bulevaru, pa iz zgrade u bloku, znači, nerazdvojni od ranog detinjstva, Božidaru Šićanskom Boži.
***
Boža i ja smo krenuli da pravimo pesme, Miki je pisao tekstove, Paun i Gruja su svirali klavijature i bas. Mačori su obeležili naredne tri godine mog života. Svirali smo gde god se moglo a nikada ni dinara videli nismo od toga.
***
Pošto sam se znao sa Bajagom odranije, a i sa Čorbarima, jer su premijerni nastup imali na „Maratonu teatra levo“ (28 sati neprekidnog igranja klejbezabli) u DOB-u, svirali smo i kao predgrupa Čorbi u hali Pionir.
***
Jedne večeri dok smo svirali u dansing dvorani DOB-a, Bajaga, koji je već sa Čorbom napravio karijeru, predložio je da pravimo postavku benda sa tri frontmena i trebalo se „umuvati“ među prave muzičare koji su činili postavu. Kornelije Kovač je za mene bio „oh“ i kad me je i on „prihvatio“, bio sam ushićeni „odbacivač“ svega što sam dotad uradio.
***
Sa Mačorima sam zadnju svirku imao u Zagrebu na Cvijetnom trgu i sećam se da je bilo prepuno, da sam bio „lud“ i da je publika skandirala „Beograd, Beograd“, iako nas prvi put vide i prvi put čuju pesme. Taj nastup je bio nedugo nakon legendarnih Bajaginih u „Kulušiću“ i Domu sindikata, a list „Polet“ i Grada Aleksić su nam omogućili tu priliku.
***
Završena Primenjena mi je značila, jer sam poštovao rokove, imao profesore najviše kategorije i što sam se godinu dana bavio tim poslom kao saradnik crtač legendarnog arhitekte Ilije Gligorijevića, Ike Floride, začetnika beogradskih džet-set žurki.
***
Satisfakcija toga je bila prilika da se u kopirnici kad sam doneo veliki projekat jednog lokala, sretnem sa profesorom Milanom Pališaškim, koji se onom „kopirantu“, vidjevši moje crtanje, pohvalio rečima „ovo je moj student“.
***
Veliki broj nastupa i putovanja sa Bajagom me je zatekao u trenucima kada sam do bola bio zaljubljen u svoju sadašnju ženu, a tada nestašno ljutitu devojku Vesnu. Ta razdvojenost po mesec i više dana me je lomila i verujem da je Bajaga par tekstova napravio inspirisan mojom tihom patnjom. Dan-danas mi je vreme provedeno sa voljenom ženom najveći dar.
***
Verovatno mi je od preterane majčinske ljubavi ostalo to da volim kada se žena prema meni postavi kao „britka sablja“, ali i da me čuva od svakog „zla“ i poroka, a Vesna je to uvek znala.
***
Sećam se da sam u jednom „dnevniku“ tadašnje Radio-televizije Zagreb gledao prilog sa Vukom Draškovićem i Milanom Komnenićem gde se pominje „srpski nacionalizam“ i sve negativno što uz to ide.
***
Na beogradskoj TV ide prilog sa tajno snimljenim „Špegeljem u planiranju snabdjevanja oružjem za nekim kuhinjskim astalom“. Afera „Agrokomerc“ napravi devalvaciju. Setih se Remarkovih romana i one inflacije u Njemačkoj kad je šibica koštala 20 milijardi maraka.
***
Jednom prilikom nakon koncerta u Splitu, kada nas je „torcida“ pošteno izgađala kovanicama, bocama i pljuvačkom, u kombiju rekoh momcima da će biti rata. Na čuđenje i pitanje između koga, rekao sam između „Jugoslovena“.
***
Bajaga i Instruktori su bend koji gde god dođe stiče prijatelje i ljudi sa svih prostora SFRJ su nas voleli. Bajaga i ja smo išli u Sarajevo da nastupimo na Yutelovom koncertu za mir, koji je zbog vremenskih prilika premešten u „Zetru“, a trebao se održati na gradskom trgu. To je bio još jedan sticaj nesrećnih okolnosti, kao i onaj promašen penal Hadžibegića protiv „Gaučosa“.
***
Protiv rata su bile „ŽENE U CRNOM“ i imam utisak malo ko više. Svi smo pustili da nas „lože“ i „vozaju“ „kako im se digne“.
***
Sećam se zvoni mi telefon, zove me Martin, drugar sa Baščaršije. „Halo, Žika, evo nas gađaju sa svih brda okolo!“ „Joj, brate, šta ću ti ja ovako telefonom pomoći?!“ „Kad NATO odluči da ih neutrališe, eto vama spasa.“
***
NATO je odlučio tri godine kasnije i neutralisao. Vukovar, Sarajevo i svi gradovi i sela čiji su građani doživeli strahote su bolna prošlost, a sa svake strane je bio suviše mali broj ljudi, dovoljno snažnih da spreče katastrofu ratnog vihora. Danas će svaki narod svoju decu učiti istoriji prema sopstvenom stradanju ili pobedi, tako da te rane nikada neće u potpunosti zaceliti.
***
Babe su došle na red u trenucima kada je guverner bio Deda Avram. Na Bajlonovoj pijaci sam od njega uzeo autogram, koji čuvam i dan-danas. Ilke, Čavke, Vasa, Skopy i ja smo započeli avanturu uz veliku pomoć svih prijatelja koje smo stekli u životu.
***
Proveli smo nezaboravne trenutke zajedno i sećam se a i dan-danas osećam da sam što se prijatelja tiče u životu imao najviše sreće. I Instruktori i Babe i Mačori i Klejbezable i kolege s faksa i Dizajnerske su najveće moje „blago“ stečeno u životu.
***
Sećam se 1992. godina, ja operisan od „teške boljke“, tek pušten iz bolnice, „kost i koža“. Vesna sterilisala gajbu i neguje me, kad eto ti Čavketa sa Lindom i psom Homerom, pokisli i došli da me posete. Homer otresa kapljice sa sebe, a Linda uzima kuhinjsku krpu sa stola i briše ga. Vesna se izbezumila, a meni milo, jer sam mnogo voleo tog čoveka, a i njegovu ženu i psa.
***
Čavke je bio spreman za drugi album „Lažne slike o ljubavi“, planirali smo da on otpeva pesmu „Milovanje na ekskurziji“. Sećam se da je otišao u studio na Košutnjaku ali sam ga izneverio jer sam sa Bajagom otišao u Kanadu na turneju, sa obnovljenom postavom Instruktora.
***
Videvši neozbiljnost situacije, Čavke je odlučio da sa Lindom ode na Tasmaniju i oduži joj se za njen boravak u Srbiji, zemlji nemaštine. Naravno da bi sa njim drugi album Baba bio bolji i da bi bolje prošao kod publike, ali nije kad je suđeno, već kad se ugrabi prilika. Treći album je sniman za vreme bombardovanja. „Ugrabi priliku, kurvo stara“, često kažem sebi u bradu.
***
Najuzbudljiviji momenti su mi bili protesti 96/97. Taman smo skupili lovu i snimili spot za „Parodiju života“, ali smo ga „zabunkerisali“ jer je u isto vreme izašao album „Od bižuterije do ćilibara“. Sedenje na dve stolice me je koštalo trenutnog odricanja, ali sam svim srcem uleteo u pobunu protiv režima koji nas je postavio na pijedestal najomraženijih naroda.
***
Po svim vremenskim uslovima smo se nalazili na „trgu slobode“ i slušali nadahnute govore Draškovića, Đinđića, Vesne Pešić i buntovnog Čede Jovanovića. Sve se pretvaralo u karnevalske žurke pune ritma i emocija.
***
Sa Rambom sam više puta išao po gradovima Srbije i držali smo govore na koje je narod burno reagovao. Jedno veče kad je na trgu u Beogradu krenulo da se osipa, popeo sam se na onaj „Vukomobil“ i otpevao neke pesme Baba. Pred baladu sam rekao „a sada dame biraju“. Kasnije mi je jedan momak rekao da je oženio devojku koja ga je tom prilikom izabrala za ples.
***
Nije bilo društvenih mreža, samo B92, Index radio i Studio B. Ipak se od buntovništva ne može živeti, bio je zaključak cele te priče. Mnogo smo gorkog udrobili da bi imali volje da sve pokusamo.
***
U vreme NATO bombardovanja smo na par dana otišli u Moskvu da nastupimo na Crvenom trgu, na koncertu protiv NATO agresije. Nosio sam kameru i snimio dosta materijala, međutim u hotelskoj sobi kad sam odložio kameru, slučajno sam je ostavio da snima. Pred nastup sam je dao našem roudiju Miši da nas usnimi jer je prizor bio impresivan, bilo je preko 100.000 ljudi. Nažalost traka je bila već na kraju i uspeo je da ulovi kadar od par sekundi. Više od sat vremena sam snimao „Brion“ losion posle brijanja.
***
U holu hotela u Moskvi smo sreli grupu djevojaka iz Zagreba. U živom razgovoru sa njima, ja opušteno rekoh jednoj, „pa dobro jesi li svesna, koliko ste vi nas zajebali?“ Misleći na izbeglice iz Hrvatske. Na to mi ona još žustrije uzvrati, „a jesi li ti svestan koliko ste vi nas zajebali???!!!“ Njena je bila zadnja.
***
Šta reći, Bajaga mi je omogućio da i dalje putujem i nastupam, od Triglava do Đevđelije, od Amerike do Australije i da zajedno zabavljamo sve dobre ljude iz bivše Jugoslavije. Pesma nas je održala, njojzi hvala!
O sagovorniku
Živorad Žika Milenković rođen je 18. 1. 1958. u Beogradu. Diplomirao je Fakultet primenjenih umetnosti. Godinu dana, 1983-1984, radio je kao crtač saradnik kod arh. Ilije Gligorijevića. Od 1978. do 1983. član postave Teatra levo. Grupa Mačori od 1982. do 1985. Grupa Bajaga i Instruktori od 1984. pa do danas i nadalje. Grupa Babe od 1993. pa do danas i nadalje. Igrao u pozorišnoj predstavi „Elvira je cool“ pozorišta „Duško Radović“. Autor muzike za petnaestak pesama Bajage & Instruktora. Autor dobrog dela muzike i svih tekstova grupe Babe. Radio pesme i za druge izvođače. Živi i radi na relaciji Beograd-Perlez-Beograd.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
