Zime su duge i hladne u Norveškoj, ali vas standard nekako oraspoloži

„Teško je kad si svestan da nisi baš toliko bezvredan da dozvoliš da se trudiš i ulažeš u obrazovanje, radno iskustvo i napredovanje, a nažalost ne vidiš velike pomake kad je reč o kvalitetu života. Smučilo mi se više od onog glupog osećaja nesigurnosti“, iskrena je Marija.

Kaže da se u Norveškoj oseća komforno, a na često pitanje – što naših ljudi, što Norvežana, da li će se vratiti u Srbiju, odgovara da o tome ne razmišlja, bar ne u ovom trenutku.

„Odluka da napustite svoju zemlju je jako teška. A moj lični osećaj je da kad to jednom presečete, više vam ništa ne predstavlja gde živite i kako se ta zemlja zove. To je kao mala smrt. Nema više granica za vas i tužno je što ste otišli jer niste osećali pripadnost. To se odnosi na sistem i državu. Niste pristali na kompromis, da živite kao i drugi. ‘Kako nam je, tako nam je. Svi smo u tome. Nismo gladni, biće bolje itd.’ Muka mi je od tih uzrečica, sa kojima smo odrasli, bar mi, generacije 80-ih“, navodi Marija.

U Srbiju dolazi barem jednom godišnje. Kaže da je prelep osećaj videti porodicu i prijatelje, da to nema cenu i ne može da se opiše rečima, da mora da se oseti. A najlepše se oseća kad vidi da su svi dobro.

„Volim da prošetam ulicama Beograda koje nose uspomene. A onda sledi realnost, koja na mene uvek ostavi onaj gorak ukus u ustima. Kad shvatim da se nije mnogo toga promenilo. Teško je kad shvatite da ste ustvari srećni što ne živite u svojoj zemlji, gde po prirodi pripadate. Srce vas vuče na jednu stranu, a razum na drugu. Teško je saznanje da ste veći stranac u sopstvenoj drzavi. I dan-danas šalterski radnik ima pravo da viče na vas ‘jer mu se tako može’, da medicinska sestra viče na svoje pacijente ‘jer joj se može’. Naravno, ima i onih koji rade kako treba svoj posao i jako su ljubazni, ali su nažalost retki. Opravdanje je uvek lično nezadovoljstvo“, objašnjava naša sagovornica i ističe kako toga u Norveškoj nema.

Prema njenim rečima, tamo svako radi svoj posao i svako kao korisnik usluga ima veća prava.

„U Srbiji se tuđi uspeh ne oprašta. Stotinu puta me je život uverio u to. Znate onu priču, mi smo jeli zlatnim kašikama. Eh, šta smo sve mi“, smatra Marija.

Prema njenim rečima, Norveška je zemlja u kojoj svi imaju osnovu za spokojan zivot.

„To je sigurnost. Ne možete da živite loše, osim ako to nije vaš lični izbor. Suprug i ja smo za nepunih godinu dana života i rada ovde podigli kredit za stan u Oslu. Okružila sam se divnim ljudima, napredovala u poslu. Ovde sami birate da li ćete imati samo dovoljno za život ili ćete svojim radom stvoriti i više od dovoljnog. Svakodnevica nije opterećena politikom. Nema među Norvežanima onih ‘konstruktivnih’ razgovora o neplaćenim računima i o tome kako će jednog dana biti bolje. A znate, godine prolaze i život pored vas“, priča Marija.

Naša sagovornica tvrdi da u Norveškoj nećete imati priliku da upoznate porodicu u kojoj tri generacije žive pod istim krovom, pod izgovorom da je to sasvim u redu. Dete sazreva i odlazi u dvadesetim, a ne u četrdesetim od kuće.

Kad je reč o stvarima koje joj nedostaju, Marija ko iz topa kaže – naš smisao za humor.

„Mi smo društveniji i delimo nesebično sve što imamo. Ali zato ovde nema ogovaranja iza leđa. Pečenje je bilo masno i slično. Norvežani cene svoje, ali i tuđe“, navodi Marija.

Naša sagovornica pokušava da ne prati aktuelna dešavanja u Srbiji „da se ne bi nervirala“. Međutim, suprug joj svakodnevno prepričava šta je pročitao ili čuo, pa ne može tome da se odupre.

„Činjenica da sam u Norveškoj, a ne u Srbiji je i više od odgovora na pitanje šta mislim o tome. Najveći poraz za jednu državu je da nas sve lepo odškoluje, stvori nam lepe radne navike i onda nas nesebično pokloni drugima na dar“, smatra ona.

Nekolicina njenih poznanika Norvežana je posetila Srbiju i svi su poneli lepe uspomene, na šta je posebno ponosna.

„Kažu da smo druželjubivi, nisu nas tako zamišljali s obzirom na novinske izveštaje za vreme rata i posle njega. Oduševljeni su arhitekturom Beograda, restoranima, klimom i uvek naglase da naše žene jako vode računa o svom izgledu, da smo temperamentni i da se na našim licima uvek vidi sve“, navodi Marija.

Ispričala nam je i anegdotu sa posla o tome kako nas Norvežani doživljavaju.

„Skoro mi je šefica rekla da je za nas sa Balkana korona ništa s obzirom na to šta smo sve preživeli. Smatra da smo u prednosti jer nas je život naučio da se snalazimo u svim mogućim situacijama“, otkriva Marija uz osmeh.

Kaže da među prijateljima ima dobre ljude i da ih ne deli po poreklu.

„Ovde slavimo sve moguće praznike. Znate kako je lep osećaj kad volite svoje, a tuđe poštujete. Najlepši su mi trenuci kad sa prijateljima ‘Kroaćanima’ (kako u šali zovu komšije Hrvate prim. aut.) ručamo i jedan kaže ‘dodaj mi hleb’, a onaj drugi ‘misliš kruh’, i to tako ide u nedogled, samo se ori smeh i šala. A svi znamo i u srcu osećamo isto – da smo dobri ljudi i da smo tu svi jedni za druge i u dobru i u zlu“, priča naša sagovornica.

Prema njenim rečima, jednom joj je poznanik Norvežanin objašnjavao da je jeo najlepši kolač u Srbiji. Nije znao kako se zove, pa je pokušavao na sve načine da dočara, dok na kraju nisu shvatili da je jeo – pogaču. (smeh)

„Naučila sam da prihvatim od njih ono što je dobro. Ljuti me kad naši ljudi koji žive ovde loše govore o Norvežanima, sistemu itd. Ne znam šta je to što ih drži ovde, ukoliko su toliko nezadovoljni. Znam da su ljuti što nisu u svojoj zemlji i među svojima. Ali nisu nam Norvežani krivi što smo mi došli kod njih. Oni su jako prijatni i ne smem ni da pomislim kako bi se mi ophodili kad bi situacija bila obrnuta. Često u šali kažem, zamislite dođete u bolnicu, a medicinska sestra strankinja vam kaže ‘ne razumem, ponovi’. Pa ja bih podigla celu bolnicu na noge. A oni kažu da su na strance navikli. Da su i sami svesni da smo im potrebni“, navodi naša sagovornica.

Marija je po zanimanju medicinski tehničar. Seća se anegdote iz aviona, na letu Beograd-Oslo, kad je stjuardesa pitala da li na letu ima medicinskih radnika. Tada je sa svojih sedišta ustalo više od polovine putnika.

„Moje radno mesto je tamo gde život počinje i tamo gde pacijentu sa zadovoljstvom kažete ‘vidimo se opet’. Ovde nas dosta cene i uvažavaju naše iskustvo, znanje i upornost. Do sada sam sasvim dovoljno postigla. Prvo i osnovno je unutrašnji mir i spokoj. Pravo na mišljenje i sloboda izražavanja. Kao stranac imate prednost, mi možemo da kažemo i više nego Norvežani. Sve što oni kažu, a da je protiv stranaca može biti diskriminacija. Dešava se da ja nešto ispričam, što me je isprovociralo, a oni kažu da mi je lako jer oni ne smeju da kažu šta misle“, objašnjava Marija.

U slobodno vreme dosta se druži sa kolegama. Leti su najčešće na plaži. Praktikuju da se tamo okupljaju posle posla kako bi što bolje iskoristili lepo vreme. Uz času dobrog vina i naravno jagode, na koje su Norvežani ponosni, dodaje Marija.

„Zime su duge i hladne, ali vas standard nekako oraspoloži. Zimi je većina na skijalištima kojih ima u svakom delu grada. Neki otputuju u južne krajeve da se malo ugreju. To je vrlo dostupno, bar odavde“, priča naša sagovornica.

Marija smatra da nas je pandemija sve nekako vratila u stvarnost i pokazala da uvek ima neko iznad ko može sve lepo da pokvari.

„Ovde su jako rigorozne mere, do skoro ništa nije radilo, osim prehrambenih prodavnica i apoteka, bar je tako u Oslu. Zabranjeno je okupljanje više od 10 ljudi, a do skoro je bilo pet. Preporuka države je da se ne putuje, a ukoliko putujete, u povratku je obavezan karantin od 10 dana u hotelu, koji se nalazi na aerodromu. Ne možete biti kod kuće u karantinu, čak iako živite sami. Troškovi su otprilike 50 evra po danu. U Norvešku ne možete da uđete kao turista, niti u posetu, za sada još uvek. Grozan je osećaj. Političari krše pravila, javno se izvinjavaju i govore da će platiti kaznu. To više nije ni važno, samo primećujem neke meni već poznate znakove kraj puta“, zaključuje Marija.