„Živ je Draža, umro nije“: Kako je protekao dan kada je Čiča ponovo dobio svoju kuću u Beogradu (FOTO, VIDEO)

Čovek sa bradom i „kokardom“ na čelu sedi kod semafora i jede pljeskavicu, dok saobraćajci ispred njega regulišu gužvu. Na ulazu u Bregalničku ulicu veliki bilbord sa natpisom „Beograd sme“ i likom generala Dragoljuba Draže Mihailovića.

Ljudi sa svih strana ulaze u tu ulicu, probijaju se kroz masu, otežano. Već je 17 časova, neko kaže: „Sad će“. Sa leve strane je broj 24. Velika moderna višespratnica. Iz prizemlja viri statua zbog koje je ovaj narod došao. Svi žele što bliže da stanu. Televizijske ekipe pokušavaju da se probiju sa kamerama, nekom od njih čak ispada mikrofon.

U masi ima šarolikog sveta, više muškaraca – mnogi od njih u četničkim uniformama. Neko nosi zastavu, neko ikonu… sa razglasa ide „Od Topole, od Topole sve do Ravne gore, sve su straže sve su straže đenerala Draže…“.

Dok se ljudi tiskaju, na improvizovanoj tezgi ispred zgrade, prodavac im nudi:“Srpska zastava 1.000 dinara, majice sa likom Čiča Draže 1.500, toliko su i šubare i šajkače sa kokardama…“.

U taj mah kreće komešanje i ljudi počinju da se krste na prve reči sveštenika koji ostveštavaju spomenik (statuu) Dragoljubu Draži Mihailoviću, postavljenu u okviru muzeja koji je sinoć otvoren baš u Bregalničkoj 24, na mestu nekadašnje porodične kuće generala Draže.

Mihailović je, inače, kuću u prestonici kupio 1931. godine kada je dobio prekomandu iz Skoplja u Beograd, u Gardu. U njoj je živeo sa suprugom Jelicom, sinovima Brankom i Vojislavom i ćerkom Gordanom. To je bio njihov porodični dom sve do 1941. godine i početka Drugog svetskog rata u Jugoslaviji.

Među prisutnima su Dražin unuk Vojislav Mihailović, akademik Matija Bećković, Igor Braunović, predsednik udruženja „Naša Drina“, koji je i inicirao ovaj događaj. U masi se vidi i Miša Vacić, nešto dalje i Mlađa Đorđević…

Za to vreme leti dron.

„Ovo Željko Mitrović poslao da nas snimaju“, dobacuje jedan čovek iz mase, na šta će sredovečna žena: „Ja sam pričala o Draži kad drugi nisu smeli. Sad vidim i u crkvu ne mogu da uđem od bezbožnika“.

Nekima je baš taj trenutak, dok popovi pevaju, bio zgodan da prokomentarišu kako je „sve poskupelo i kako ne može da se izdrži“.

Kada su sveštenici, koji su tu došli „uz blagoslav patrijarha Porfirija“, završili svoj deo, usledili su govornici. Morali su da se popnu na prvi sprat zgrade iznad muzeja i da, odande sa balkona, pozdrave više hiljada prisutnih ljudi.

– Ovo je dan kada će Beograd dobiti skulpturu Dragoljuba Draže Mihailovića i dan kada će Čiča Draža ponovo dobiti kuću. Predsednik udruženja „Naša Drina“ je odlučio da na ovom mestu otvori spomen sobu posvećenu Draži Mihailoviću, a ostali članovi i simpatizeri su mu u tome pomogli – poručeno je sa balkona.

Onda se začuo i inicijator, Igor Braunović, uz čiju biografiju ide i da je poslanik SPS i v. d. direktor „Srbijašuma“. Rekao je da mu je sada ostvaren dečački san.

– Mi smo se vratili sojoj veri i naciji, kao što se naš Draža vratio svojoj kući. Živ je Draža, umro nije. Danas niko ne pita iz koje ste stranke. Ne tražimo carstvo Dušanovo, ali ne želimo da ostanemo ni na ovome. Živela Srbija – uskliknuo je Braunović, a onda dobio gromoglasan aplauz. Zapaljene su i baklje.

Akademik Matija Bećković je rekao da je onaj koji je ubio Mihailovića i ostavio ga bez groba, sahranjen na glavnom brdu glavnog grada srpskog naroda, a niko ne pita po kom zakonu je to učinjeno. Mihailović, kako je rekao on, „nema premca među srpskim velikomučenicima“.

– Nikada, nigde i ni po koju cenu nije bilo saradnje sa okupatorom – citirao je Bećković reči Draže Mihailovića, koje je ponavljao pre linčovanja.

Draža Mihailović, komandant Kraljevske vojske u otadžbini, osuđen je 1946. godine na smrt zbog ratnih zločina i kolaboracije sa nacističkom Nemačkom, nakon čega je streljan. U maju 2015. rehabilitovao ga je Viši sud u Beogradu. Kako su tada obrazložili, suđenje Mihailoviću bio je političko-ideološki proces komunističkog režima. Istovremeno sudsko veće se oglasilo nenadležnim za utvrđivanje da li je Mihailović bio ratni zločinac.

Bećković je naglasio da je Draža proglašen izdajnikom, a srpski narod izdajnički, ali da se on nije odrekao nikoga, a da je ostavljen od svih.

– Taj spomenik ne treba njemu već nama da služi, našem miru i pomirenju. Ako se igde obistinila reč da istinske slave nema bez poniženja i stradanja, obistinila se u njegovoj sudbini – istakao je Bećković o Draži Mihailoviću.

Prisutni su uzvikivali „Za kralja i otadžbinu“, čule su se gusle, a i glas pevača Miljana Miljanića : „Đenerale, đenerale, a gde si nam sada brale, ispred svojih sokolova, ne bi bili bez Kosova“.

Za to vreme, frizerka iz salona preko puta, mrzovoljno skroluje po svom telefonu pa čas gleda u njega, čas u vrata koja su joj zbog Čiča Draže blokirali pa nema mušterije.

Dok se probijamo kroz gužvu nailazim na Radovana Radonjića, koji je za Danas ispričao da je još u novembru pršle godine podneo zahtev da Beograd dobije ulicu đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića, umesto Ulice maršala Tita koja se nalazi u naselju Slanci, ali da mu do današnjeg dana Komisija za spomenike i nazive trgova i ulica nije odgovorila.

– Pokušavamo na sve načine da Čiča dobije ulicu u Beogradu, jer on to zaslužuje zato što je prvi gerilac Evrope, zato što se borio protiv fašizma. Svedoci smo rastućeg fašizma, pogotovo nažalost u batskoj nam Ukrajini. Rusija i Srbija su još jedino slobodne zemlje koje se bore protiv fašizma, s toga i treba đeneral Draža da dobije ulicu u Beogradu.  Apelujem na sve da se ujedinimo i podržimo taj predlog. Godinu dana čami u fiokama Grada Beograda, a Grad se ne oglašava po tom pitanju. Ne znam zašto ćute – navodi Radovan, koji je taj predlog podneo u svojstvu građanina.

Nešto dalje srećemo i Ljubinka Andrića rodom iz sela kod Višegrada, obučen u nekadašnju vojničku uniformu. Govori nam kako su u Višegradu najodaniji ljudi  čuvali Čiča Dražu.

–  Đed i ujak su dali život za državu Srbiju, za kralja i otadžbinu, za svog komandanta Dražu. Majka mi je robijala kao dete. Nemojte mi zameriti , ovo je veliki dan. Vraćam se u one dane kad sam kao dete, u slavu našu, slušao đedova koji su jatakovali Čiča Draži. Čiča Draža je jedan veliki čovek, besmrtan.  Mogu reći o njemu što god hoće, od Australije do Kanade kad se sastanu tri Srbina peva se o đeneralu Draži. To je besmrtnost. Nek je slava, hvala Gospodu Bogu da smo ovo dočekali – kaže s oduševljenjem Ljubinko.

I samo što se završio oficijalni deo, narod je krenuo ka ulazu u muzej: „Jel ima nešto unutra ili je još prazan?, “Možemo li da uđemo“,  „Ja sam novinar, jel mogu da uđem da slikam eksponate?”, na to je predstavnik organizatora odgovorio da je zabranjeno da se eksponati slikaju, kao i da će muzej tek u sredu biti otvoren za širu javnost.

„Ima samo neke slike Draže i neki predmeti koliko vidim“, dobacuje žena koja se popela na klupu da bi bolje videla. Koristi priliku i da „opali“ selfi ispred Čiča Dražine statue. Za fotografiju „pored Draže“ čeka se i po pola sata, oni uporni ne odustaju, zbog toga su i došli. Drugi u prolazu dobacuju „pa biće toga i sutra“.

– Nemojte da se pridržavate za spomenik – upozorava čovek koji je zadužen da reguliše fotografisanje. Neko se ipak naslonio pa se spomenik zaljuljao. Vajar Dragan Radenović, član Ruske akademije likovnih umetnosti napravio ga je tako da Draža Mihailović stoji ispred nalonja (crkvenog stalka za Bibliju), oslonjen jednom rukom na nju kao da se zaklinje, a nogama ne dodirujući zemlju.

Iz muzeja izlazi Dražin unuk, Vojislav Mihailović sa zaštitnom maskom preko lica, a nekoliko ljudi iz njegovog obezbeđenja krči mu put kroz masu.

Nedugo zatim, izlazi i poznata šminkerka Jelena Maćić, koja je bila među privilegovanima da uđe u muzej.

– Niste ništa propustili unutra. Nema ništa. Ajd sad kućama – šaljivo uzviče ona.

Muzej posvećen Čiča Draži ima 110 kvadrata, a goste će dočekivati istoričari. U spomen sobi izložene su stvari koje je imao kod sebe dok se skrivao, tokom Drugog svetskog rata i pred hapšenje, poput nekoliko pari naočara, perorez, torba, foto-aparat…