Živa sećanja na razvod Čeha i Slovaka

Raspad Čehoslovačke na dve samostalne države pre 15 godina nazvan je „plišanim“ razvodom. Dve zemlje rastale su se mirno i bez sukoba, na prijateljski način, u meri u kojoj je to bilo moguće kada je u pitanju raskid. U Belgiji, Flamanci i Valonci sada proučavaju čehoslovački primer, pokušavajući da utvrde da li je primenjiv i na njihovu zemlju.
Tri meseca posle izbora Belgija i dalje nema vladu, dok na obe strane jačaju glasovi koji pozivaju na raskid 117 godina stare federacije sa 10,5 miliona stanovnika. Separatistički pozivi čuju se i s bogatog severa i sa siromašnijeg juga zemlje. Ne skrivajući da traži sličnosti sa slučajem Čehoslovačke, vodeći dnevnik na francuskom Soar posvetio je tri strane sećanjima na rastanak Čeha i Slovaka 1. januara 1993, nazivajući taj događaj „civilizovanim i otmenim sporazumom“ koji je pozitivno uticao na buduće odnose dva naroda.

Brisel ugaoni kamen debate

Raspad Čehoslovačke bio je diktiran odozgo i okončan je vrlo brzo. Posle izbora u junu 1992. bilo je potrebno tek nešto više od šest meseci da se raspadne 74 godine stara federacija dve republike vrlo sličnih kultura i gotovo istog jezika. Međutim, Čehoslovačka nikada nije imala svoj Brisel, ugaoni kamen debate o budućnosti zemlje. Šta bi se desilo s prestonicom zemlje – i Evropske unije – o tome se može samo nagađati, jer ni Flamanci ni Valonci nisu raspoloženi da zalaze u detalje. Teško je zamisliti da bi se Flamanci odrekli Brisela, grada od milion ljudi u kojem većina govori francuski. Međutim, isto je tako teško zamisliti da bi Valonija bez njega mogla preživeti.

Vođa ekstremne stranke Flamanska interesna grupa Filip Devinter, čiju partiju izbegavaju sve druge stranke u zemlji, rekao je pred poslanicima parlamenta flandrijske oblasti da je došlo vreme za „plišani razvod“ na čehoslovački način. I dok je njegova partija jedina koja otvoreno zagovara raspad zemlje – ostale flamanske političke grupacije odbacile su njegov predlog o održavanju referenduma o raspadu – tema više nije tabu ni među umerenim političarima, a poređenja sa Čehoslovačkom sve se češće čuju.
Za sada, vodeće ličnosti na flamanskoj političkoj sceni, poput demohrišćanskog mandatara za sastav nove vlade Krisa Petersa, ili njegovog prethodnika Iva Leterma, insistiraju jedino na široj autonomiji bogatog severa, gde živi 6,5 miliona stanovnika čiji je maternji jezik holandski, odnosno flamanski.
Za razliku od Belgije, razdvajanje zajedničke države u Čehoslovačkoj tražila je manje razvijena Slovačka, optužujući Čehe za „viševekovno ugrožavanje nacionalnog identiteta Slovaka.“ Flamanci u Belgiji traže ustavne reforme koje bi vlastima u tom delu zemlje dale više autonomije u oblasti zdravstva, pravosuđa i saobraćaja. Reč je o nekoliko preostalih oblasti o kojima se i dalje odlučuje u prestonici, Briselu – zvanično jedinom dvojezičnom regionu.
Takav scenario ima sličnosti sa onim što je svojevremeno zahtevao slovački populistički lider Vladimir Mečijar. On je zastupao ideju labave konfederacije u kojoj bi zajedničke bile samo najosnovnije stvari, poput armije i valute. Mnogi Flamanci gunđaju da njihova imućnija privreda, orijentisana na usluge, subvencioniše Valoniju. Oni su skloni uverenju da četrnaestoprocentna nezaposlenost u osiromašenim frankofonskim gradovima, dvostruko viša nego na severu, spada u nasleđe tvrdokorne vladavine socijalista.
I Česi su gunđali, da bi na kraju pristali na brzometni razvod sa Slovacima, onda kada je postalo očigledno da je nestalo volje za zajedničkim životom. „Sličnosti nesumnjivo postoje. Belgija je dvočlana federacija, često nestabilna, pogotovu u uslovima kada je jedna nacija ekonomski nadmoćna“, kaže Jirži Pehe, češki politički analitičar i direktor odeljenja Njujorškog univerziteta u Pragu. „Razlika je u tome što je demokratija u Čehoslovačkoj bila mlada, tako da nije bilo tradicije koja bi stala na put rascepu“, kaže Pehe.